U Žagubici, mračna senka profita nadvija se nad viševekovnom vlaškom i srpskom kulturom, dok se planovi za izgradnju rudnika zlata nastavljaju, dok se lokalno stanovništvo bori za opstanak svoje tradicije, moćni korporativni interesi zanemaruju njihove vapaje, gurajući ih na ivicu propasti. Lokalna vlast uglavnom služi zastrašivanju stanovništva koje se u strahu od korporacija i opštinskih moćnika povlači u sebe.
U naporu da pohlepno iskoriste prirodu Homolja investitori nemilosrdno gaze preko vlaške i srpske baštine. Tradicionalna vlaška kultura, koja je odolevala vekovima, sada je pred izazovom nestanka na ovom području, dok rudarski projekti otimaju njihovu zemlju i identitet.
Ekološka katastrofa neizbežno se nadvija nad ovim idiličnim krajolikom. Vode i izvori koji su nekada bili čisti sada su kontaminirani toksičnim otpadom, pretvarajući plodnu zemlju u pustinju smrti. Stanovnici Žagubice više ne mogu da piju izvorsku vodu ili uzgajaju hranu na zemlji koju su vekovima negovali.
Socijalna tkiva zajednice su rastrzana. Uz sve to rudnik bi doneo dodatnu migraciju radne snage, koja obično sa sobom donosi i kriminal, drogu i nasilje. Porodice se raspadaju pod pritiskom ekonomske nejednakosti, bogatstvo se koncentriše u rukama manjine, dok većina trpi.
Kulturni identitet Žagubice je na rubu nestanka. Baština koja se prenosila generacijama sada se gazi u ime profita. Kulturni lokaliteti su ugroženi, a istorija se briše, zaboravljaju se stari običaji i jezik.
Prema proceni stručnjaka, Žagubica bi razvojem održivog turizma mogla da procveta i živi isključivo od toga nezaostajući za bogatijim opštinama u Srbiji. Meštani bi mogli da žive od zaštite ovog područja, njegovih prirodnih odlika, ali i svoje kuluturne baštine. Dolaskom rudarske kompanije obustavljeni su i gurnuti u stranu projekti zaštite risa u Žagubici započeti još 2016. godine.
Kada bi se zaštita i promocija ovog kraja intenzivno sprovodila, u narednim godinama ovo bi dovelona hiljade stranih turista na Homolje koji bi dolazili u želji da posete i pomognu zaštitu poslednjih netaknutih područja u Evropi. Meštani koji su zauvek otišli u inostranstvo vratili bi se s obzirom da je održivi turizam, uz očuvanje prirode, nešto što danas garantuje dobit veću od plata koje se mogu zaraditi u inostranstvu.
Međutim danas, umesto dolaska bogatih turista, povratka dece iz inostranstva i oživljavanja ovog prostora, Žagubica je osuđena da bude stanica i svratiše za radnike na rudarskim bušotinama, rudarskim i drugim destruktivnim projektima. Osuđena je na otvaranje sve više bolnica u budućnosti, u koje će verovatno stizati novi mamografi i drugi medicinski uređaji koji će biti neophodni za dijagnostiku kancerogenih oboljenja. S obzirom da je kanadska kompanija Dandi već donirala bolnice u Žagubici,a deci u školama pokazivala kako se rudari, logično je da će i u budućnosti pokazati humanost i finansijski pomoći podizanje centra za onkologiju i radiologiju koji će meštanima Žagubice i okolnih sela biti neophodan.
Dok političari okreću glavu i korporacije broje profit, vlaška i srpska kultura gube bitku za opstanak na ovom prostoru. Dokle će Žagubica trpeti teret pohlepe? Hoće li nasleđe vlaškog i srpskog naroda biti zauvek izgubljeno pod teretom “zlatne groznice” kojom nas mediji obmanjuju?
Iako se čini da je novac svemoćan, ne smemo zaboraviti cenu koju mi plaćamo da bi se kompanije obogatile. Dok se nove bušotine sve više otvaraju, Žagubica bledi u senci profita, gubeći ne samo svoje bogatstvo već i svoju dušu.
Ipak, građani imaju moć da promene ovakvu budućnost! Širom Srbije i sveta ljudi se bore protiv rudarskih kompanija i ne puštaju ih u njihova mesta, još uvek postoji nada!
(Dopisnik iz Žagubice)
Ustaj narode,pokaži svoju slogu i odbrani rodni kraj od napada krvopija. Oduvek smo bili složni i neka vas ne plaše pretnje prodanih duša jer njih je malo a nas je mnogo.
Gde vam je hrabrost da oterate kriminalce sa vlasti i sačuvate domove i imovinu?