U hrišćanskom kalendaru ne postoji svetac s ovim imenom i pre nešto više od jednog veka, tačnije tek 1892. godine, Srpska pravoslavna crkva ga je prvi put unela kao praznik u svoje kalendare, stavljajući ga u zagradu iza proroka Amosa i kneza Lazara, čije je kultove negovala, zapisao je poznati etnolog Mile Nedeljković u knjizi „Godišnji običaji u Srba“.
Zbog toga što se najvažniji događaj u srpskoj istoriji u minulih šest vekova – Kosovski boj – odigrao naVidovdan, 15. juna 1389. godine (po starom kalendaru), prepliću se istorijska zbilja i narodni običaji i verovanja, pa se kosovski mit, kao najrazgovetniji znak srpske narodne svesti, razvijao uporedo s paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida. Vid je smatran vrhovnim božanstvom – „Bogom nad bogovima“ a svi drugi bogovi tek polubogovima. Verovalo se da je Vid svevideće božanstvo, pa se Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji „otvara oči“.
„To je onaj Bog, čija su proricanja najizvesnija“ i u „njegovoj moći je obelodanjenje svih stvari“, verovao je narod, potkrepljujući to i rečima Miloša Obilića u narodnoj pesmi „Kneževa večera“, kada odgovara knezu Lazaru: „Sjutra jeste lijep Vidovdanak, Viđećemo u Polju Kosovu ko je vjera, ko li je nevjera!“
Usled svevideće moći starog slovenskog božanstva Vida, Vidovdan važi i kao dan proricanja i gatanja, najčešće uz pomoć trave vid, poznate u narodu i kao vidac, vidić, vidovka, vidovčica…
U nekim krajevima Šumadije vidovčica, trava sićušnog prelepog svetlocrvenog cveta, brana je zorom, pre sunca, a u drugim krajevima – s večeri. Obično to rade devojke – udavače i potapaju je u vodu, pa se ujutru sva čeljad umiva radi očnoga vida – da ih preko godine ne bi bolele oči. U mnogim krajevima se, pak, pre svanuća ruke prodenu kroz travu radi zahvatanja vide-rose i umivanja očiju.
Na Vidovdan se, prema knjigama i verovanjima starostavnim, ne radi u polju – da kukuruz zametne klipove, ni u vinogradu – da se grožđe ne sasuši i otpadne. Tog dana valja i okusiti zrelo voće. Veruje se i da na Vidovdan valja započeti ručne radove – pletenje i vezenje. Prethodno se poškropeći po očima vodom u kojoj je odležala trava vidovčica, mlađe žene i devojke uzvikuju:
„Vidi, Vido kako pletem“, „Vidi, Vido kako vezem“, „Vidovčice, po bogu sestrice, što očima ja videla, to rukama i stvorila“. U Šumadiji i još nekim krajevima bio je običaj i da se na Vidovdan iznose stvari iz kuće da se „provetre radi moljaca“. Iznošene su i tapije i obligacije da bi se razgledale i provetrile. U Kačeru podno Rudnika na Vidovdan su iznošene i kese s novcem – da se vidi i izbroji.
Teško je poverovati da bi to činili i današnji novokomponovani bogataši, jer to su, mahom, sofisticirane Kir Janje koje radije „miluju“ nego što provetravaju pare. U Homolju se verovalo da godina može omanuti ako na Vidovdan nema oblaka, u Gruži da „ptica kukavica koja počinje na Mladence da kuka za kosovskom pogibijom, prestaje da kuka od Vidovdana“, a u Šumadiji da na „Vidov dan, u gluvo doba noći, sve vode na Kosovu poteku crvene kao krv“, a krvlju kosovskih junaka obojeni su i kosovski božuri.
Na Vidovdan je bilo, a ponegde ih još ima, i dosta gatanja devojačkih (cinici bi rekli i iluzija) radi brze i srećne udaje. Tako je u okolini Vlasenice bio običaj da devojke, ubravši vidove trave, naliju vode u lonac koji su kupile bez pogađanja, uzmu malo soli, hleba, detelinu sa četiri lista i jednu tkanicu koju prebace preko lonca i pred spavanje prozbore: „Sveti Vide i vidova travo otvorite mi oči da vidim svoga suđenoga. Ako je daleko – evo mu detelina od četiri krila neka k meni doleti, ako je gladan – evo mu soli i hleba neka se najede, ako je žedan – evo mu vode neka se napije, ako ne može preko vode preći – evo mu ćuprije (tkanice) neka pređe!“
U nekim krajevima devojke su (valjda i momci) tražile neku vidu-travu i stavljale je pred spavanje pod glavu da im se đuvegija „prikaže“. „Kog momka koja uoči Vidova dne usni, za njega će i poći“.
