Poluprazne ulice i zatvorene radnje. Sunčani zraci i obasjani park mog lepog grada. Tek po neki šetač i miris kafe koji dopire iz lokalnih kafića. U njima po koja prozborena reč, smeh, sreća i briga. Sve što život čini životom i sve što se Gradištem zove.
Februarsko sunce nagoveštava prolećnu notu i novi početak. Početak nadanja, volje i lepšeg života. Gradištanski duh je tu, odzvanja gostoprimstvo uz toplo penušavo vino. Hladan vetar i kristalna prašina koju nosi šetalištem u centru grada, dopire do zgrada i stidljivo udara u izloge radnji.
I pored polupraznog ambijenta čuje se glas ljudi koji u prepodnevnim satima svoje vreme koriste za čašicu razgovora. Svi oni se manje više poznaju, svi oni se suštinski znaju i u ovom lepom gradu prepoznaju.
„Moj grad je lep kada je dan, ali umoran je i treba mu san…“ , reči pesme koju izvodi Anica Dobra u filmu „Crni bombarder“ opisuje i moj grad. Moj grad je zaista lep, ali njemu su podočnjaci toliko vidljivi, toliko modri… Umoran je od istodnevnosti… Umoran od letargičnih sivih oblaka dima, koji se zimi oklembese o njega. Energija je na aparatima i čeka se leto kada će se napuniti i pokrenuti moj grad.
Sve miriše na gomilu problema i gomilu sreće. Mnoštvo kontradikcije i još više paradoksalne stvarnosti. Sve je vredno i ništa nije. Sve je lepo, a mnogo toga nije. Puno optimizma, manjak realizma i brdo historije gradištanske.
Spalo je sve na čekanje leta, a to leto će uskoro doći. Tada moj grad doživi puni sjaj, nestane očaj i zasvira Carevčeva violina, zaigra se kolo, a ulice budu budne do ranih jutarnjih sati… Sve odiše životom i moj grad bude ono što tokom većeg perioda u godini nije – veliki za sve one koji odu i prethodno mali za sve one koji u njega prvi put dođu.
Moj grad je lep i treba mu san, jer do gradištanskog leta ostaje još koja noć i još koji dan…
