Znali smo i znamo da nezadovoljnih trenutnim režimom u Gradištu ima svuda – i u crkvi, i u policiji, biciklistima, lekarima, prosvetarima, vatrogascima, berberima, artistima, novinarima, parketarima…
Jednostavno govoreći, nezadovoljnika ima u svim profesijama, i u svim slojevima. Nezadovoljstvo se, dakle, širi, a u socijalnom kotlu temperatura raste. Šta to znači?
To znači da se skraćuje put od nezadovoljne do usijane glave, a to naprednjake u Gradištu, kako mi se čini, počinje da brine. Tako sam, barem, shvatio nakon razgovora sa par gradištanskih naprednjaka, da Milić, svojom opasnom retorikom, može podstaći neku spasom zavedenu glavu da učini nešto pogubno po opštinu.
Druga stvar na koju treba obratiti pozornost je nezadovoljstvo unutar same SNS vrhuške i vrhovnika lično ponašanjem još uvek poverenika stranke Vladimira Štrbca. Svi su oni zatajili u osudi, pa ta osuda nije dobila onu snagu i širinu kakvu je, po mišljenu i oceni nekih odbornika, morala da dobije. Nakon što je raspušten odbor SNS-a u Velikom Gradištu, na čijem je čelu bio Zlatko Šulović, i na njegovo mesto postavljen advokat Vladimir Štrbac, partijska oligarhija je postala raspuštena banda. Čak, u poslednje vreme ni sam Milić nije više na istoj talasnoj dužini sa svojim naslednikom. Umesto da skoči u njegovu odbranu, on je na nekoj udaljenoj i skupoj destinaciji skakao u more. Stranka SNS-a u Gradištu je propustila priliku da se eksponira kao efikasno funkcionišući monolit, pa je partijski autokrator, s pravom, nezadovoljan i ljut.
Međutim, na kraju svega ovoga, ova retorika nije dovoljno uverljiva hard kor gradištanskim naprednjacima. Ako zatraže unutarpartijsku diferencijaciju to bi, onda, moglo – rečeno sa izvesnim preterivanjem – doneti i nešto dobro.
Ali ne naprednjacima.
M. Llić
