SRBI U TRSTU: Radnici ostali bez posla, novca nemaju, a računi stižu

Srbi, koji žive i rade u Trstu, najbrojnija su zajednica stranog porekla u ovom gradu, a sada su deo brojne grupe radnika koje su ekonomske posledice pandemije korone najviše pogodile i koji strepe za budućnost.

Trst u vreme korone

Ima ih više od 4.000, uglavnom su iz okoline Požarevca i već generacijama dolaze da žive i rade u Trstu i važe za izuzetno dobro integrisanu zajednicu.

Veoma su cenjeni kao građevinski radnici, zanatilije, dobro su organizovani tako da preuzimaju kompletne građevinske poslove uključujući i ugrađivanje električnih, kanalizacionih i vodovodnih instalacija, izradu stolarije, krečenje…, a njihove supruge rade kao kućne pomoćnice ili neguju stare i bolesne osobe.

Sagovornioci ne žele pred kameru, niti da im se pominju puna imena, ali na Trgu Garibaldi koji ovde zovu i Serbia Taun, jer se tu Srbi okupljaju, srećemo Milicu P. koja već deset godina radi kao kućna pomoćnica, a sada je bez posla.

Njen status je tipičan, radi na “crno”, znači bez ugovora i bez plaćenog penzijskog i zdravstvenog osiguranja. Za čišćenje i peglanje plaćena je 10 evra po satu mesečno može da zaradi i do hiljadu evra, ali mere koje je uvela vlada ne dozvoljavaju ljudima da se udalje od kuće više od 300 metara, za Milicu znači dva meseca bez posla i bez plate.

“A računi stižu”, kaže ova mlada žena, poreklom iz sela u okolini Velikog Gradišta.

Za Nadu P. i njenog muža Miladina situacija je još teža. Oboje su ostali bez posla. Nada takođe radi po kućama, a muž je građevinski radnik. Već dva meseca sve građevinske firme su zatvorene, gradilišta konzervirana, a radnici su kod kuće.

Trst u vreme korone

“Živiš od onoga što si uštedeo”, kaže Nada. Ona i muž Miladin žive sami u Trstu, u iznajmljenom stanu, a u Srbiji izdržavaju dva sina, koji studiraju u Beogradu. Nije lako ni Mikiju N, on je građevinski preduzetnik, do sada mu je “išlo dobro” ali i on i njegova firma su već dva meseca blokirani.

”Nema novih poslova, nema narudžbi, pre pandemije imao sam posla za najmanje 6 meseci unapred, a sada niti te ko zove niti mogu da bilo šta radim. Još više se plašim šta će biti kada se situacija normalizuje. Ljudi nemaju para, ko će tražiti da mu poporavljaš ili renoviraš stan ili kuću”, kaže Miki koji od 1995. godine sa parodicom, ženom i dvoje dece, živi i radi u Trstu.

Za njega važi da ukoliko je prijavio zaposlene može od države da dobije pomoć predviđenju za mala i srednja preduzeća koja trpe gubitke zbog pandemije, a ako nije moraće da se snalazi, a najčešće to znači otpuštanjem radnika.

Dragica K. je u Trst došla pre 30 godina, ima svoju malu radnju za šivanje i poparavke garderobe, ali sve je stalo.

“Ne radim ništa. Ja bih čak mogla da radim i od kuće, ali mušterije se plaše kontakta, niko neće da rizikuje, a i ja se plašim”, kaže Dragica.

Njen muž je radio u železari koja je pre par meseci zatvorena sasvim, sada je na birou rada, prima umanjenu platu. Svi oni imaju isti brigu: ”šta ce biti u budućnosti”.

Država je za ove kategorije radnika koji su ostali bez posla ili inače imaju mala primanja, predvidela pomoć, za neke u vidu bonusa od 600 do 800 evra, nekima pomoć u bonovima za hranu.

Te mere su odobrene, ali zbog komplikovane i spore birokratske procedure, kasne.

Trst u vreme korone

Osobe koje rade po kućama ili čuvaju stare osobe, u 80 odsto slučajeva nemaju legaliozovan radni status, rade bez ugovora, “na crno”, a to znači da nemaju plaćene doprinose ni za penzijsko ni za socijalni fond, a sada su -zbog neregulisanog radnog statusa – isključeni iz mera koje je vlada donela da bi pomogla onima koji zbog karantina, ostaju bez posla i bez para.

Italija je zemlja sa najviše starih ljudi, oko dva miliona ima više od 80 godina, a među njima mnogi su nepokretni. O tim starima brine se blizu dva miliona stranaca, najčešće radnice poreklom iz zemalja istočne Evrope, Ukrajine, Moldavije, Ruminije i Srbije, a u centralnim delovima Italije većina je iz azijskih zemalja.

Mnogi su ostali bez posla i bez para jer su im poslodavci, plašeći se zaraze, otkazli.

Među stranim radnicama ima i onih koje su završili bukvalno na ulici, bez posla i para, a zbog zatvorenih granica nisu mogle da se vrate svojoj kući.

Još pre krize sindikati i predstavnici porodica kojima pomažu strani radnici u nezi starih, tražili su legalizaciju ove grupe radnika.

Poslednja takva mera donešena je 2012. godine, a kriza izazvana epidemijom još je više istakla potrebu da se legalno reguliše status ove vrste stranih radnika.

(Tpknews.com/Tanjug)

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

Back to top button
Close
Close