Kakva je arhivska politika Srbije? To pitanje otvorila je polemika u medijima pojedinih istoričara i direktora Arhiva Srbije. Istoričari – među najglasnijima su Predrag Marković i Bojan Dimitrijević – tvrde da dostupnost građe u državnom Arhivu Srbije zavisi od volje pojedinca, da im se zabranjuje fotokopiranje ili zatamnjuju imena na fotokopijama, da za svaki dokument moraju da pitaju sme li da se objavi u knjizi – ukratko – da im se otežava, pa i onemogućava rad. Tvrde da Srbija ima jednu od najgorih arhivskih politika u regionu i Evropi.
Nakon što je istoričar Nemanja Dević polovinom godine objavio u novinama jednu stranicu iz elaborata Udbe pod nazivom „Četnici u Žagubici 1944. godine”, na kojoj su zatamnjena imena, pokrenuta je peticija da se svim građanima Srbije omogući istraživanje dokumenata BIJE, sa kojih je još pre 13 godina skinuta oznaka poverljivosti, a koja se čuvaju u Arhivu Srbije. Peticiju su, pored ostalih, potpisali Leon Kojen, Miloš Ković, Dušan Kovačević, Matija Bećković… Istoričar Srđan Cvetković kaže za Marker da im je u poslednje vreme arhivska građa – sve nedostupnija.
„Desila se neka čudna stvar da neki dokumenti koje ste ranije mogli dobiti i objavljivati bez recimo zamračivanja imena, pošto su to 70-80 godina stari dokumenti, govorimo o 1948, 1945, 1950, 1960-oj, otprilike dotle ide ta građa, ne ide dalje, eventualno do 1968, do studentskih demonstracija. Sada se ta imena zamračuju i drugo, sada neki istraživači, pa i ja i kolege, smo iskusili sad i tu novu čvrstu ruku u smislu da nam se nešto zabranjuje što je ranije bilo moguće, i da smo recimo po novim arhivskim pravilima i pravilnicima i novom zakonu koji je usvojen tu negde u vreme korone 2021. godine, sada se na neki način sprovodi ta restriktivnija politika“, rekao je naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju.
Kaže, pozivanje na zaštitu podataka o ličnosti – samo je izgovor.
„Da li treba štititi podatke o ličnosti osuđenih lica ili sudija koje su sudile, terale na Goli otok, itd. Nisu to podaci iz dosijea, privatne informacije, istorija bolesti08:34 I drugo ajde da postavimo još jedno pitanje, i to treba da se uredi onda, ko je vlastan, koja komisija, telo, stručno telo da odredi šta je to zabranjeno u tim dokumentima. Dakle, ali ajde neka bude tako da nešto može da se desi pa onda mora da se zamračuje, zašto onda dopuštaju da prepisuju ljudima ta imena“, dodaje on.
Kako arhivska građa s koje je skinuta oznaka poverljivosti nije dostupna svim građanima, već onima koji se bave naučno-istraživačkim radom, tvrdi da su i građani na gubitku.
„Ja sam se već sada vratio i to je jedna novina koja nas je iznenadila, plus naravno I dalje ostaje ona restrikcija da vi ne možete kao novinar doći tamo i istraživati, da ne može neki advokat, da ne može neka Jelena iz Čačka koja se meni obraća da ja vidiš nađem neko rešenje o konfiskaciji iz 45 godine i tako sam ja u mnogim slučajevima pomagao. Ja sam jedno vreme bio stalno pozivan od sudova kao neka da kažem prečica. Onda su me angažovali da za građane ja potražim neke dokumente, pa sam pisao te neke kako da kažem saradničke, savetnička funkcija u procesu rehabilitacije za sudove, kao neki aj da kažemo ekspert“, objašnjava naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju.
Kao i mnoge njegove kolege, smatra da bi trebalo promeniti zakon i pravilnike o korišćenju arhivske građe, ali da u taj posao moraju da budu uključene sve zainteresovane strane.
„Možda su oni s pravne tačke u pravu, ali smo mi sa moralne, stručne, kolegijalne tačke u pravu. Mi bi trebali, to je moj predlog, da ovom peticijom koju smo pokrenuli, jednak problem za sve, da rešimo na taj način, da se uključe istraživači i građani zainteresovani i možda neka udruženja za restituciju i rehabilitaciju i da se na neki način ova građa o kojoj govorimo, a to je građa koja je jako bitna za naše društvo, ne samo za, neku ajde da kažemo kulturnu istoriju, već ima i društveni i politički značaj, da se ona neki lakši način može pogledati, koristiti za potrebe različite. Za sudove, za pisanje knjiga, za istraživanja istorijska, novinarska, svaka druga“, navodi Cvetković.
Istoričar Instituta za savremenu istoriju napominje da njegovo dosadašnje delovanje nije proizvelo nikakve štetne posledice, već samo pomoglo mnogima u procesima rehabilitacije i restitucije. Uz podsećanje da je potreba istoričara da istražuju, smatra da je porazno to što im je arhivska građa u Zagrebu dostupnija od one u Arhivu Srbije u Beogradu.
„Ajte da to uradimo na taj način da budu zadovoljni ljudi koji imaju potrebe da koriste tu građu, a da se opet ne ugrozi niti kvalitet tih dokumenata, niti državni interesi“, rekao je Cvetković.
(Tpknews.com/Insajder)
