Srpski građevinci, naročito oni iz Braničevskog okruga, odavno su postali gastarbajteri u zemljama zapadne Evrope. Tako da zbog nedostatka radne snage u pojedinim oblastima u Srbiji, sada sve više stranaca posao nalazi na našem tržištu.
Prema rečima predstavnika indijske Agencije za međunarodna zapošljavanja Nikaila Manšarmanija samo ove godine u Srbiju dolazi oko 1.000 Indijaca.
Manšarmani navodi da se Indijski radnici obično zapošljavaju na gradilištima, na izgradnji infrastrukture i u poljoprivredi, a kako nezvanično saznajemo, kineska kompanija “Shandong International Economic & Technical“ nakon dva raspisana i neuspela konkursa u potrazi za radnicima, odlučila je da zaposli oko 1.000 Indijaca na izgradnji brze saobraćajnice od petlje Požarevac do Golupca.
– Proces za zapošljavanje Indijaca u Srbiju je jednostavan. Dobijemo upit od poslodavca, onda organizujemo intervjue za radnike, tako da poslodavac može da ih vidi, onda nam poslodavac obezbeđuje dokumentaciju Srbije i onda počinjemo postupak dobijanja vize. Kada je viza odobrena, samo treba da mu kupimo kartu za Srbiju i kada stigne u Srbiju, poslodavac mora da podnese zahtev za boravak – , objasnio je Manšarmani, prenosi Tanjug koji navodi da celokupan proces traje oko dva meseca.
Manšarmani dodaje da je njihova obaveza da osiguraju kvalitetnu radnu snagu i navodi da iz Indije šalju samo ljude koje imaju iskustva sa internacionalnim kompanijama.
Kada je reč o daljoj proveri radnika kada stignu u Srbiju ili neku drugu zemlju da rade, Manšarmani objašnjava da imaju jednog koordinatora u Srbiji i ukoliko zaposleni ima bilo kakav problem u vezi sa poslom, hranom i transportnom može da kontaktira koordinatora koji dalje razgovara sa kadrovskom službom poslodavca.
Navodi da je ukupan trošak poslodavca da se dovede jedan radnik iz Indije približno 800 evra, a da je minimalna cena rada između 300 i 322 evra.
Počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković kaže da je tražnja za strancima počela onog trenutka kada je naša zemlja počela da se prazni, kako sa onima koji više nisu u situaciji da rade, tako i sa onima koji su napustili zemlju.
– Onda daju potvrdu da može da se angažuje i strani – , kaže Atanacković, i ističe da strani radnici predstavljaju konkurenciju našoj radnoj snazi i utiču na smanjivanje zarada.
Međutim, napominje da je važno da imamo dovoljan broj zaposlenih, kako neki delovi privrede ne bi stali.
Atanacković naglašava da je i prilikom zapošljavanja stranaca važno da se poštuje Zakon o radu, da situaciju na terenu kontroliše inspekcija rada, kao i da ne sme da se dozvoli da strani radnik nema adekvatne uslove rada i smeštaja, i još manje da nema slobodu kretanja, odnosno da im se oduzme pasoš.
(Tpknews.com/Tanjug)
Mozda ce sresti i rodbinu iz Đurđevih rupa i K.Abraševića?! Eto peilike da 6.maja u pomenutoj ulici bude još veselije,da uz okretanje jagnjadi na trotoarima dalji rođaci uživaju i osecaju se kao kući među svojima. Ja im licno zelim toplu dobrodoslicu,da iduce godine dođu jos 10 000,komplet sa porodicama. Indija,Pakistan,Banglades sto vise. Neće morati da daju pasose potencijalnim glasacima iz Bosne rosne,vec ce imati glasača ko mrava. Oni se brzo mnoze,a vladari ce vladati jos dugo.
Nije tačno da u Srbiji nema radne snage nego poslodavcima više odgovaraju stranci jer njih plaćaju još manje od bednog minimalca koji nama daju. Cene otišle nebu pod oblake a plate mizerija. Siroti Indijci još nisu svesni šta ih ovde čeka. Setite se radnika iz Vijetnama i uslova u kojima su živeli.
Tradicija dovođenja istočnog stanovništva na “privremeni rad” u Srbiju zna se ko je započeo: Mira dovela Kineze, a svi je zaboravili
Nekadašnja prva dama Savezne republike Jugoslavije, šefica direkcije Jugoslovenske udružene levice i udovica Slobodana Miloševića, Mirjana Marković, izostavljena je iz svih novih dešavanja vezanih za Kineze u Srbiji, iako ih je ona dovela u našu zemlju.
Markovićeva je još 1996. godine, doduše u okviru predizborne kampanje, otvorila priču o dolasku Kineza u Srbiju, a podršku je dobila od svojih političkih istomišljenika i saboraca – tadašnjeg direktora “Politike” Dragana Hadži Antića, generalnog direktora JUL-a Zorana Todorovića Kundaka koji je ubijen 1997. godine, člana direkcije JUL-a Dojčila Maslovarića, tadašnjeg ambasadora SRJ u Kini Slobodana Unkovića i drugih.
Podsetimo, ova ekipa je te godine predstavila ideju izgradnje kineske četvrti u Beogradu, i to u samom srcu srpske prestonice. U isto vreme aktuelna je bila i ideja “Europolisa”, preteče danas aktuelnog projekta “Beograd na vodi”. Režimski mediji su bili prepuni hvalospeva o uspešnosti i lepoti kineskih četvrti širom sveta i priča se, činilo se, ozbiljno zahuktavala u tom pravcu. U to vreme u Srbiju se doselilo nekoliko desetina kineskih porodica.
Ali, nakon izbornog debakla koalicije JUL-SPS na lokalnim izboima 1996. godine, od ideje kineske četvrti se odustalo. Oni koji su u međuvremenu pristigli počeli su da se bave mahom trgovinom.
Krajem devedesetih, kada su ekonomske sankcije protiv tadašnje Jugoslavije iscedile ekonomsku moć stanovništva, Kinezi su počeli da kupuju lokale u tržnom centru u novobeogradskom bloku 70, koji je vremenom postao nezvanična kineska četvrt i mesto na kom se domaće stanovništvo opskrbljavalo robom sumnjivog kvaliteta, koja je zbog izuzetno niskih cena za naše uslove postala veoma popularna. U međuvremenu je, s obzirom na pomamu koju je izazvala jeftina roba sa Dalekog istoka, otvoren još jedan kineski tržni centar.