Vreme pandemije koronavirusa, vreme ratnih kriza i nuklearnih pretnji, vreme ekonomskih muka i radničkog obespravljivanja, vreme ucena i zastrašivanja, vreme poltrona i podrepaša… tačnije – šesta godina vladavine Svevišnjeg, Svemogućeg, Prvog i Poslednjeg, Jedinog (i na ovom i na onom svetu) – Velikog AV.
Za neke – vreme neviđenih uspeha i blistavih pobeda, vreme sreće i sveopšteg blagostanja, za druge – vreme iluzija i vreme očaja, vreme zaboravljene prošlosti i vreme izgubljene budućnosti. Za one koji su smogli snage da sačuvaju i zaštite mozgove to je vreme kada su šerpe postale bubnjevi, a sendviči i paketići moneta za potkusurivanje, to je vreme „Informera“ i PINK kulture, to je vreme afera i lažnih diploma, vreme bratimljenja i bogohuljenja, vreme klovnova i hoštaplera, vreme samozvanih markentiških stručnjaka i preplaćenih analitičara, vreme korumpiranih poslanika i kriminalnih klanova, vreme starleta i prostituki i vreme prodanih duša…
Za njih je to vreme vreme proćerdanog vremena. Srbija je čudo koje nebo neće, a zemlja ne drži! I ima nas i nema nas! U papirima, deklaracijama i kreditima sve nas je više, a na zemlji sve nas je manje. Kao da jedno bez drugog ne ide. To „više“ ili „manje“ podrazumeva potvrdu u brojevima, ali neki zaboravljaju da su samo dva broja najvažnija u životu svakog čoveka. To su onaj koji se stavlja na zglob ruke i onaj koji se stavlja na palac noge! Sve između ta dva broja je život! Ostaje samo da mu se odredi vlasnik. I kada neko pomisli da je taj posao uradio sam Bog, ispostavi se da mu se u posao umešao neko ko se sa njim poistovećuje.
KO NAM TO I ZAŠTO SOLI PAMET?
Na ovo pitanje je istovremeno i lako i teško odgovoriti. Ako bismo ga shvatili kao zaključak, onda bi odgovor bio lak, da kažemo – lakonski i glasio bi da nam soli pamet onaj ko to zna, ko može i naravno, da se ne zaboravi, to nam radi onaj ko od takve rabote ima najviše koristi. A taj i te kako koristi našu nesposobnost da se tome suprostavimo. On prosto nad nama likuje! Ako je tako, a tako je, onda mi njegovu poziciju sami ojačavamo! Neko bi rekao, a gde nam je pamet? Da bismo se približili odgovoru na ovo pitanje moramo da ga potražimo u posledicama sa kojima se svakodnevno suočavamo, a da to i ne primećujemo. To, svakako, odgovor usložnjava, jer iz njega može da proistekne čitav niz potpitanja među kojima je i ono koje se odnosi na našu nedovoljno izgrađenu nacionalnu svest i nespremnost za sveobuhvatno utvrđivanje nacionalnih interesa.
Znamo da bez jednog nema drugog, odnosno znamo da bez nacionalne svesti nema nacionalnih interesa, pa, u skladu sa tim, ne može da ima ni jasno definisane nacionalne razvojne strategije. U takvoj situaciji postoje svi uslovi za različita tumačenja pojedinih socijalnih i političkih procesa, što pojačava ekstremizam, relativizuje izdaju, a demagogiju širi do bogohuljenja. Uz sve navedeno idu i zloupotrebe, pljačke i sve druge kriminalne radnje i naravno, korupcija. A u tome smo neprevaziđeni!
Brojni su alati kojima se vlast koristi da bi hipnotisala narod i stvorila masovnu euforiju podrške, od spinovanih objava koje vlasti sa velikim uspehom redovno koriste, preko organizovanja skupova za obezbeđivanje legitimiteta, do upotrebe policijskih palica. Kako kada i kako prema kome. Najefiksnije sredstvo za njihovu primenu jesu, svakako mediji. Ne svi, ali većina!
To vrzino kolo koje funkcioniše po principu ja tebi ti meni, udahnjuje život i jednima i drugima i to na obostranu korist. Vlasti, naravno, koriste medijski prostor u meri i obimu koji su joj potrebni da osigura opstanak i ostanak, a mediji za uzvrat dobijaju mogućnost da bez posledica objavljuju neprikladne i uvredljive sadržaje, da lažu i podmeću, i da uprkos tome povremeno koriste i budžetska sredstva. Metoda za realizaciju ovakvih marifetluka ima na pretek. Koriste se one koje u datom trenutku u najvećoj meri obezbeđuju ostvarivanje postavljenog cilja. A ciljeva ima razno-raznih, od promovisanja „neviđeni uspeha“ vlasti, preko stvaranja državnih neprijatelja i neprijatelja naroda, do prikrivanja otvorene izdaje i zaštite onih koji su uz floskulu „to je najviše što smo u ovom trenutku mogli da dobijemo“ doveli državu na ivicu ponora.
Zamena teza je najčešći metod u pravdanju onih postupaka koji nedvosmisleno imaju elemente izdaje. Problem izdaje kao društvenog fenomena brojni analitičari i istoričari redovno povezuju sa manjkom patriotskog naboja i viškom ličnog interesa. Bilo kako bilo, svaka izdaja ima svoje uzroke i svoje posledice. Kosovo i Metohija su, u tom smislu, na žalost, naš najbolniji primer.
Dakle, kako smo od tvrdnji kao što su „Kosovo je srce Srbije“, „bez Kosova nema Srbije“ ili „Kosovo je Srbija“ došli do tvrdnje da je „Srbija na Kosovu“? Na to pitanje najbolji odgovori se mogu naći u nekim političkim strategijama zapadnog sveta iz kojih su proistekli brojni sporazumi kao rezultati pritisaka, ucena i pretnji. Ako pitanje Kosova i Metohije postavimo kao ključno pitanje našeg opstanka, onda se s pravom postavlja i pitanje uloge i značaja družine koja je sebe nazvala Srpskom listom i koja je sebi dala za pravo da predstavlja sve Srbe i sa jedne i sa druge strane administrativne linije.
Direktno pitanje bi glasilo: kako je moguće da taj narod i njegove interese predstavlja jedna grupa organizovana po mafijiaškim principima na čijem su čelu Zvonko Veselinović i Milan Radoičić, ljudi iz kriminogenih struktura? Kako je moguće da naša vlast podržava ove ljude? I ne samo da ih podržava, već im omogućava da stiču ogromne profite kao jedini, i na čudne načine izabrani izvođači određenih infrastrukturnih projekata! Odgovore bi svakako trebalo tražiti u analizi poslovanja njihovih firmi, da nije činjenice da je diranje u to osinje gnezdo opasno, često i smrtonosno. Pokazaće se međutim, kad – tad, da će se čekanje na njih i te kako isplatiti.
Što se spoljne politike tiče Srbija liči na pile koje se uplelo u kučinu. Evropa očigledno ne želi da nas prihvati na način koji njoj ne odgovara, a mi se uprkos tome u nju utrpavamo. Moramo da budemo svesni činjenice da EU želi naše resurse i prostor za ostvarivanje svojih vojno-političkih nauma. Narod je ne interesuje. Njoj je potrebna hrana koju Srbija može da obezbedi, potrebna joj je i jeftina radna snaga koje u Srbiji ima na pretek, potrebna joj je i ruda koje u Srbiji ima za narednih nekoliko decenija. Znamo da joj nije potrebna Srbija koja nema definisane granice, ne treba joj Srbija koja podržava Republiku Srpsku i ne treba joj Srbija koja Rusiju doživljava kao svoju zaštitnicu. Kada bolje pogledamo shvatićemo da njima Srbija uopšte i nije potrebna.
Uostalom, članica Evropskog parlamenta Viola Fon Kramon je jasno stavila do znanja da Srbija neće da bude primeljena u društvo evropskih naroda čak i kada bi uvela sankcije Ruskoj Federaciji. Stvar je, očigledno, svima jasna, samo nama nije. A trebalo bi da razmislimo zašto se više ne govori o našem „prijemu u EU“, već o tome da se nalazimo na evropskom putu. Da li je put ili stranputica pokazaće vreme.
U međuvremenu naša vlast će i dalje da nas zamajava pa će sve uspehe (ako ih bude bilo) da pripisuje sebi, a sve promašaje nekom drugom – EU, Rusiji, narodu ili opoziciji! A vreme donošenja velikih odluka dolazi!
(Insajder Mile Sova)
