Kada me je decembra 1997. godine njegova ekselencija gosp. dr Kardoso Kamilo, ministar vera i sekretar za odnose sa verskim zajednicama u Republici Argentini zvanično pozvao da dođem u Buenos Ajres na obeležavanje “Jubileja Argentinske i Južno-Američke Eparhije Ruske Pravoslavne Crkve”, nalazio sam se više od hiljadu kilometara od argentinske prestonice i bio u provinciji “Ćako” (na severu republike Argentine, bliže Paragvaju, Brazilu i Boliviji nego svojoj prestonici Buenos Ajresu), gde sam formirao parohiju sa našim ljudima, koji su više od 50. godina živeli bez sveštenika. Ujedno sam podizao i crkveni stan pored tamošnje crkve.
Živeo sam među našim crnogorskim iseljenicima, koji su već druga, treća i četvrta generacija naših ljudi rođenih tamo, ali se bore da ne zaborave svoje poreklo i korene. Tada na nivou institucije niko nije bio zainteresovan za te naše ljude koji su pošli “Gavanovim stopama u svet”, sem nas nekolicine idealista po tom pitanju.
Svojim su precima podizali spomenike i u njihovu čast organizovali svečanosti. Tada sam osveštao i spomenik sedmorici prvih crnogoraca koji su 1917. godine stigli na ovo područje i formirali mesto zvano “La Colonia Montenegrina”.
Ruska Pravoslavna Crkva u Argentini pripremala se da obeleži svoju 50-godišnjicu 7 decembra 1997. godine, u Blagoveštenjskom sabornom hramu u Buenos Ajresu, uz prisustvo Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita Smolenskog i Kaljingradskog Kirila predsednika Odeljenja za Inostrane Crkvene poslove Moskovske Patrijaršije u Svetom Sinodu Ruske pravoslavne crkve (današnjeg Ruskog patrijarha).
Budući da sam tada bio jedini sveštenik Srpske Pravoslavne Crkve na argentinskom tlu, ujedno sam bio i predstavnik naše crkve na tom kontinentu. Iz tog sam razloga dakle, morao da pođem na proslavu značajnog ruskog jubileja, jer je ruska dijaspora u Argentini veoma ugledna i uticajna, a sa njom zajedno, kao pravoslavna braća, zajednički su podizali svoje verske objekte (crkve) i formirali verski život i naši ljudi iz gotovo svih krajeva tadašnje Jugoslavije: Srbije, Crne Gore, Like i Korduna, Like, Slavonije, Vojvodine, Makedonije pa tim pre, kao predstavnik SPC morao sam neizostavno prisustvovati ovom svečanom događaju.
Svečanost se produžila na nekoliko narednih dana, gde je sem prepodnevnih arhijerejskih službi po ruskim hramovima u Buenos Ajresu, obično popodnevno vreme posvećivano razno-raznim prijemima pri ministarstvu Republike Argentine, uz prisustvo kako tamošnjih Rusa tako i raznih ličnosti iz argentinske politike-diplomatije, naučnih krugova, poslovnih ljudi i ostalih poznatih javnih poslenika iz svih oblasti.
Kao predstavnik SPC-a imao sam posebno mesto i pažnju čak i ispred grčkog buenosajreskog mitropolita, starine Genadijusa, kog sem glavne svečanosti nisu pozivali tamo gde se ticalo Rusa i što je bilo isključivo “Ruska stvar”. Ali mi, predstavnici Srpske crkve imali smo prednost i nas su pozivali – mene kao sveštenika i predstavnika Srpske crkve u Argentini na sve prigodne skupove tih dana.
Tada sam iskoristio priliku, da na pitanje mitropolita Kirila (sadašnjeg ruskog patrijarha) u vezi Kosova i Metohije objasnim, šta se tamo dešava? I ima li šansi da će doći do mira!? Odgovorio sam u smislu:
– Vaše Visokopreosveštenstvo, na žalost, mira neće biti, Kosovo i Metohija je naša neprebolna rana, jer je to ne samo naša duhovna već i nacionalna kolevka ili kako mi velimo, Metohija je Srpski Jerusalim, a nama se ne dozvoljava da na toj svojoj postojbini živimo i organizujemo našu zajednicu!
Zamolio sam ga da nešto učine tim povodom, misleći na kako Rusku Crkvu, tako i na samu državu Rusiju. Mitropolit Kirilo me je pažljivo saslušao i bio sam ubeđen da će nešto silno po pitanju Metohije uraditi. Ali, sve što je uradio, bilo je da je nagovorio tadašnjeg moskovskog patrijarha Aleksija Drugog da 1999. godine, za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije, poseti Srbiju u pratnji naravno, mitropolita Kirila i “Srpskom narodu pruže podršku i izraze svoje divljenje”.
Posle nekoliko godina Šiptari jednostrano proglašavaju nezavisnost Kosmeta, 17. februara 2008. godine.
Međutim, šta se još desilo na ovim “prijemima”? Tu, kao što rekoh, prisustvovalo je mnogo javnih ličnosti, između ostalih i iz politike, kao i verskih konfesija u Argentini, od kojih je zvanična vera u katoličkoj Argentini, naravno – Rimokatolička!
Uz prisustvo tadašnjeg predsednika Argentine Karlosa Menema, tik pored njega stajao je nadbiskup Mercedes-Luhana, Emilio Ognjenović. Po prijateljskom ćaskanju, zaključih da je sa predsednikom Menemom u vrlo bliskim odnosima.
Crnogorac koji je bio u mojoj pratnji primetivši moju znatiželju reče mi:
– Ognjenović je naših korijena! Veoma je utjecajan u Argentini, svakodnevno drži govore na televiziji i rekli bi, siva predsjednikova eminencija…
– Pa vidim po prezimenu, – rekoh – a i gledao sam ga ne televiziji. Nego da mu priđem, želim se upoznati sa njime?
– Ne! – Resko me prekide u planu moj pratilac i prevodilac i sam uticajan i poznat u tim krugovima.
– Zašto? – zapitah začuđeno. – Pa možda bi našoj zajednici ovde dobro došlo poznavanje i sa takvim čovekom, budući da kao što vidiš SPC uopšte ne misli o vama u Argentini, čija je dijaspora gotovo nepoznata u Srpskoj Crkvi! Pa mene i moj nadleži episkop ne kontaktira da bar pita kako živim, a kamo li da od njih zahtevam nekakvu pomoć. I vidite li, dragi gospodine, kako to Rusi rade i kako su povezani, evo ti baš ovde evidentan primer – , izgovorih u dahu.
– Znam ja to! – reći će ovaj gospodin – ali Ognjenović definitivno ne, kasnije ću ti ispričati i zašto.
Tako sam propustio šansu da upoznam Emilija Ognjenovića, nadbiskupa, koji je zahvaljujući ugledu koji je uživao, kome kao tadašnjem biskupu argentinske Mercedeske biskupije (kasnije dignuta u rang Arhiepiskopije), pripala čast da 27 juna 1992. godine, zajedno sa kardinalom Antonijem Kvaraćinom i apostolskim nuncijem Ubaldom Kalabresijem, u Buenos Ajresu zaredi u biskupski red Horhea Marija Bergoljija, koji će kasnije postati današnji papa Francisko.
Kada se svečanost napokon završila i “svetla pogasila”, u svom stanu moj prevodilac mi poče objašnjavati razlog zašto se ne trebam povezivati sa Ognjenovićem.
– Naime, Ognjenović, – reče on, – po ocu jeste porijeklom Crnogorac, ali mu je majka Hrvatica, pa je pod njenim utjecajem i kršten u katoličkoj vjeri, kasnije pošao na vjerske studije i kao što vidiš postao utjecajan argentinski nadbiskup. Svoju popularnost je iskoristio da nagovori predsjednika Argentine Karlosa Menema, koji je porijeklom pravoslavni Sirijac, da prilikom raspada Jugoslavije, iz Argentine dostavlja oružje u Hrvatsku.
To mi je dakle, ovaj crnogorac ispričao te 1997 godine, koje su reči mnogo kasnije i potvrđene, kada je juna 2013. godine bivši argentinski predsednik Karlos Menem osuđen na sedam godina zatvora zbog krijumčarenja oružja u Ekvador i Hrvatsku 90-tih godina dok su te zemlje bile pod embargom.
Tada, kada Emilio Ognjenović, nadbiskup Mercedes-Luhana u penziji, već dve godine nije bio među živima, umro je januara 2011 godine.
Dajem sebi reč…
Sebi sam stavio u zadatak i zarekao se, da moram naći biskupa Ognjenovića i zapitati ga: zašto je on, kao biskup, versko lice, hrišćanin, slao oružje za brato-ubilački rat, kada su Crnogorci, Srbi iz Hrvatske i Srbije, krvarili i kada se raspadala Jugoslavija, a da nas niko nije pitao, da li to želimo ili ne!?
Godine su prolazile. Prošla je i decenija i puno tog se (za to vreme) izdešavalo, no svoju datu reč nisam zaboravio. Tim bolje što sam u tom periodu prešao po službenoj dužnusti u Benos Aires.
Sa Njegovom Ekselencijom gospodinom dr Hoseom Kardosom Kamilom, ministrom vera i sekretarom za odnose sa verskim zajednicama u Republici Argentini (el director de Cultos de la Nación), vremenom sam postajao sve prisniji, pa sam tu prisnost iskoristio da nešto podrobnije doznam o biskupu Emiliju Ognjenoviću, u kom je periodu unapređen u nadbiskupa (to je u rangu pravoslavnog arhiepiskopa).
U međuvremenu je Horhe Mario Bergoljo 3. juna 1997. godine imenovan za koadjutora i nasledio kardinala Kvaraćina posle njegove smrti 28. februara kao nadbiskup Buenos Ajresa. Istovremeno je bio biskup za vernike istočnog obreda koji žive u Argentini, a Emilio Ognjenović se povlači u penziju, ali je ipak na molbu kardinala Bergolja (sadašnjeg pape Franciska) kog kao novoizabranog i neiskusnog kardinala Argentine trebala podržati i obučiti “iskusna ruka”, koju je on video u ruci biskupa Ognjenovića. On prosto moli Ognjenovića, da, iako je penzionisan, neka ostane pored njega na ispomoći i usmeravanju, ukazivanju na pojedine propuste, što je ovaj i prihvatio.
Samo posle godinu dana života pored Marija Bergolja, biskup Ognjenović, budući da je penzionisan kaže Bergolju:
– Ja ti više ne mogu živeti ovakvim životom, penzionisan sam brate, pa odoh u zasluženu penziju, a tvoja je dužnost da dalje vodiš i rukovodiš argentiskom katoličkom crkvom, rukovodi kako znaš, ja ti neću smetati. Osim toga, valjda si za ovu godinu dana i naučio nešto od mene!? Star sam ti ja više za takva “lomatanja”, a i treba mi odmora, pa mi zato dozvoli da se povučem!
Horhe Mario Bergoljo, dozvoljava Emiliju Ognjenoviću, biskupu kog je poštovao, koji ga je svojevremeno i “zaredio”, da se povuče i proživi u miru svoje penzionerske dane.
Pogađate, sada mi je bilo još teže da dođem do Emilija Ognjenovića, no, reč je reč. Ministar Kardoso me je usmerio na ličnosti od kojih mogu diskretno dobiti kakvo-takvo obaveštenje u vezi Ognjenovića. Tragao sam.
Za svo to vreme pokušavao sam sa pokretanjem aktivnijeg crkvenog, ali i nacionalnog života u Argentini. Prisnost, pa čak i prijateljstvo sa argentinskim ministrom mi je dobro došlo, pa sam upriličo susrete sa raznim našim ličnostima sa njime, prvenstveno, mojim tadašnjim episkopom Mitrofanom, koji je za ovu priliku doputovao u Argentinu iz SAD-a.
Promovisanje Amfilohija na Južno-Američkom tlu
Ono što sam smatrao svojim ličnim uspehom je (od kada su zatim počeli da se svi odjednom “interesuju za Južnu Ameriku”), da bar nekog iz SPC pridobijem da se zaintersuje za Argentinu, za ove ljude ovde, za Južnu Ameriku. Sagovornika sam pronašao u crnogorskom mitropolitu Amfilohiju i verovao da, zbog Crnogoraca koji su u Argentini, iskreno prihvati i zauzme se za stvar, a na način koji sam mu želeo predočiti.
Prilikom njegovog dolaska na ovaj kontinent u posetu Argentini, pokrenuo sam čitavu kampanju i digao na jedan veoma visok nivo, uključivši u istu ne samo našu Ambasadu, nego i argentinsku vlast, kao i druge ambasade tamo, prvenstveno Ambasadu Rusije. Svi su bili “mobilisani”. Mitropolit Amfilohije je dobio VIP doček. Bio je visoko i na najbolji mogući način tretiran u toj državi. Sva su mu vrata u Argentini bila otvorena. Sve je učinjeno, samo da dođe i vidi, kako ovi ljudi pate bez svoje matice, ali još više što ih je rodna gruda – zaboravila!
Naravno, moj prijatelj, ministar Kardoso je i na aerodrom došao, kako bi dočekao mitropolita, a kasnije, tokom trajanja posete, pozvao ga je i u svoj dom, kao dragog gosta. Kao nekog svog, a ne kao ministar koji kurtoazno prima u svoju kancelariju visokog crkvenog dostojanstvenika.
Od posete je mnogo očekivano, savetovao sam mu puno stvari, šta da uradimo i pokrenemo, a prvo da formiramo Južno Američku eparhiju sa sedištem u Buenos Ajresu. Ja tada sa te distance, nisam mogao pretpostaviti, da mitropolit Amfilohije u stvari, sebi priprema odstupnicu u slučaju da ne bude izabran za patrijarha SPC. To se i desilo posle nekoliko godina, kada se opet setio Južne Amerike i tek tada, pošto nije izabran za patrijarha SPC, koristi Argentinu i Južnu Ameriku za svojevrstan obračun sa novosadskim episkopom Irinejom i njegovim lobijem, pa u Argentini formira buenosajresku eparhiju, što mene takva kalkulacija više nije zanimala. Ali je ostalo zabeleženo da sam ostao “duhovni otac” i idejni tvorac stvaranja Južno Američke eparhije.
Na kraju pronalazim Emilija – Milana Ognjenovića
Moje vrlo dobro poznanstvo sa ministrom dr Kardosom Kamilom (Dr. Cardoso Camilo) zaista se pokazaslo korisnim, pa tako iskoristih kako njegove savete tako i veze na koje mi je ukazao, pa nakon dugog traganja doznao sam gde se nalazi Emilo Ognjenović, kome je otac Crnogorac nadenuo ime Milan. Ali kako u Argentini svoje ime morate prilagoditi pa je od Milana postao Emilio. Kao takav je postao i poznat argentinskoj javnosti i ušao u istoriju.
Doznao sam dakle gde živi, ali nisam odmah otišao da ga posetim, želeo sam ispitati kraj gde živi i kakva je tamo situacija. Tom prilikom sam doznao da su moje sumnje opravdane, da je kraj u kome živi zaista problematičan, zbog visokog stepena kriminaliteta u tom delu grada Buenos Ajresa, dok je on sam bezbedan. Meni je problem da prođem, da bi došao do njega, kroz krimogenu gradsku četvrt, koja deli moj kvart od kvarta u kome živi nadbiskup Ognjenović, pa ako preživim, stići ću tamo gde živi, a živi u domu koji pripada Vikarijatu buenosajreške Nadbiskupije (Arhiepiskopije) koji je adaptiran u dom za penzionisana i bolesna sveštena lica smešten u buenosajreškom predgrađu Flores, u ulici Kondarko broj 581.
Sam dom je opasan visokim i poput španskih hacijendi debelim zidom, visokom kapijom, instaliranim video nadzorom od nekoliko kamera i obezbeđenjem.
Jednog dana, polovinom 2007. godine, odlučih i pođoh u posetu čuvenom argentinskom nadbiskupu Emiliju Ognjenoviću, rešen da mu ispričam ono što mi godinama leži na srcu, a tiče se naših krajeva u kojima je besneo rat, gde su mnogi naši ljudi ostali i bez domova i porodica. Žao mi je što i crkva, koja treba da miri ljude, naprotiv, stavlja se na jednu od zaraćenih strana i podstiče rat. Želeo sam mu reći o Dubrovniku, budući da mu je majka iz tih krajeva, da nije baš sve tako kako je tada kružilo po zapadnim medijima… i u tim razmišljanjima shvatih da sam već blizu, pa moram obratiti pažnju na brojeve koje pratim na susednim objektima.
Pozvonio sam na kapiji i na interfon se prestavih kao pravoslavni sveštenik iz kraja nadbiskupa Ognjenovića, kog želim upoznati i ispričati mu novosti iz starog kraja. Kapija na daljinsko otvaranje se otvori i ja zakoračih u lepo uređeno dvorište, na popločanu stazu širine 3-4 metara, koju je sve do zgrade natkrivala vinova loza. Tog sam trenutka imao osećaj, da perfektno uređeno dvorište u stvari više asocira na nekakvu cvetnu baštu.
Dugačka zgrada je bila belo okrečeno starije zdanje na sprat. Imala je dosta prostorija, pa mi je bilo jasno zašto je odlučeno da bude neka vrsta doma za stara sveštena lica.
Dežurna časna sestra me je dočekala na vratima, uvela u hol i kazala da sačekam dok obavesti nadbiskupa o poseti i popela se na sprat. Vrativši se reče mi da sednem na sofu i sačekam malo. Hol je bio uredan i čist. Odisala je svežina.
Nakon dvadesetak ili malo više minuta pozvan sam da se popnem gore i dalje hodnikom odem do nadbiskupa koji me očekuje. Pokazana mi je i soba, čija su vrata već bila otvorena, pa sam bio lišen onog što nikako ne “varim”, klasičnog kucanja i neizbežnog pitanja: “ko je”, ovo je stoga bila blagodat, jer nadbiskup Emilio Ognjenović već bio na vratima – očekivao me!
U crnom odelu, ispod crna košulja, sveže obrijan (što sam shvatio kao posledicu svog čekanja u holu) gotovo u “stavu mirno” dočekao i pozdravio me. Delovao je elegantno, ali mesto onog Emilija, kog sam pre desetak godina video na prijemu prilikom ruskog jubileja i onog koji je gromoglasno sa predsednikom Karlosom Menemom slao poruke sa govornice u etar, delovao silno… Sada sam pred sobom ugledao starog, oronulog, gotovo skrušenog čoveka, čoveka sa našeg podneblja, za kog mi se učinilo da ga poznajem, pa se silom uzdržah da ga ne potapšem po ramenu i ne kažem: “kako ste komšija”?!
Umesto toga, on slabašnim, ali razgovetnim glasom mene pozdravi i zapita našim lošim jezikom, u stvari, kasnije sam shvatio, to je arhaična mešavina dalmatinskog i crnogorskog jezika :
– Dobro mi doš’a, kako si?
Impozantna figura, od metar i osamdeset, otprilike, sada u ovim godinama, a u mladosti mora da je bio “grdosija”, pomislih.
Ali nisam imao vremena za dalju analizu, već odgovorih na pitanje da sam dobro, tim pre što sam njega pronašao i imam mu što-šta ispričati.
Kao da je pretpostavljao o čemu sam želeo sa njime diskutovati, povede me u svoju, lepo nameštenu i čistu sobu i pokaza stolicu pored svog radnog stola, na kome je bilo dosta knjiga, katoličkih časopisa, razglednica iz Međugorja, časovnik, digitron, naočari, tranzistor… pored su bile još dve prostorije kao i kupatilo sa toaletom, sve malo, skromno, čisto i uredno.
Spuštajući se na stolicu, već mi stiže prvo pitanje od domaćina:
– Pa kako tamo kod nas sada stanje? Vi mene oprostite, ja ne govori dobro naški, ali… – poče nadbiskup sa pitanjem i istovremenim opravdanjem u vezi njegovog lošeg jezika, a pri tom primetih da ne želi da govorimo španski, već želi iskoristiti moje prisustvo kako bi “trenirao” naš jezik, što sam razumeo i prihvatio konverzaciju.
– Pa… – započeh ja, ne brinite se za jezik, sporazumećemo se.
– Hoćemo!? Vi mislite da ne bih bija gladan ako bih doša na Cetinje, znao bih poišćat krtole i sira? – teškom mukom izgovori Emilio Ognjenović.
– Svakako da ne biste ostali gladni. Verujte mi, perfektno govorite. Ništa niste zaboravili, sve mi je razumljivo! – ohrabrih ga, što mu izmami zadovoljni osmeh na licu.
– Lepo vam je ovde vidim, – opet ću ja – udobno i mirno.
– Jeste, meni je fino, mogu se posvetiti sebi i molitvi, na to će Ognjenović. – što mi poče dočaravati neku drugu sliku o ovom čoveku počeo sam sumnjati, nisu li sve to novinari izmislili, pa dodade, – ovo zdanje pripada crkvi i pod direktnom je upravom našeg kardinala Bergolja.
– Aha, sada mi je jasno zašto je tako lepo uređeno i čuvano! – dodadoh ja, našta se oboje nasmejasmo.
– Da li ste bili u našim krajevima skoro? – zapitah.
– Odlazim, gotovo svake godine u Međugorje, što koristim da tom prilikom obiđem i druge tamošnje svetinje, – reče nadbiskup Ognjenović.
– To je veoma pohvalno, – ubacih se, – no da li ste bili i do naše druge velike svetinje – Ostroga?
– Nijesam bija, a tolika mi je želja da odem pod Ostrog Svetom Vasiliju, pa se nadam da ću u buduće svoju želju ostvarit.
U ovom trenutku nadbiskupov je glas zadrhtao i učini mi se da mu u oku primetih suzu. Beše mi nekako mučno, pa dodadoh:
– Pričali su mi naši ljudi iz “Ćaka”, tačnije iz mesta Maćagaj, — želeo sam se pridružiti pohvalama sa svoje strane – gde je velika crnogorska kolonija, živeo sam jedno vreme devedesetih godina kod familije Nikčević, koji su mi najviše pomogli u osnivanju i održavanju naše zajednice tamo, pa pokojni gospodin Lazo Nikčević, koji je prvi puta posetio Jugoslaviju 1985 godine (pokazalo se i poslednji, jer je ubrzo umro) i njegova supruga Emilija mi reče da, kada se vratio nazad u Argentinu, na pitanje: kako je sada u našoj Crnoj Gori (?) odgovorio: “Nijesam mogao nit pretpostavit, da će se ‘vako izgradit’ i prerasti u modernu, bogatu i lijepu državu! Da sam znao da će tako bit’, nikada ne bih ni napušća Crnu Goru”. Pa mi je njegova udova još dodala, kako je Lazo 1917. godine, sa Pandurice pošao kroz Albaniju kako bi se domogao Italije i dalje Argentine, pa je, priča gospođa Emilija, prvi put u životu probao sladoled u Tirani. “Tolika je bila bijeda u našoj Crnoj Gori”, pričala mi je ova gospođa, a ja to ispričah biskupu Ognjenoviću.
– Da, meni drago što sada Crna Gora dobro, to dobra država danas, ja voli Crna Gora, – iskreno će Ognjenović!
Bio sam dirnut, ujedno primetih da ovaj osamdeset-petogodišnjak uprkos svom izgledu postaje sve umorniji sa dozom uznemirenosti, koliko zbog godina, toliko zbog moje posete, što shvatih da se trebam već povući i ostaviti starog čoveka svom spokoju, pa rekoh:
– Zahvaljujem vašoj eminenciji na prijemu, ali ubuduće biću slobodan da vas pozovem u svoju crkvu kada budem organizovao kakvu svečanost, pa dođite i vi, upoznajte naše ljude, ima još od vaše generacije koji mi dolaze, pa da se upoznate i podelite uspomene o našim krajevima, a dosta njih ima koji su obilazili Crnu Goru i Ostrog, pa da se ispričate, – na kraju šaljivo dodah: – što bi kazao naš narod, da jezik ne zaboravimo.
– Hvala i živi bili, rado ću se odazvat, ako me budete pozvali doći u vašu crkvu.
Tu smo se i oprostili. Kada sam već bio na ulici, oprhvan raznim mislima, kroz glavu mi prođe sve o našem “bratoubilačkom ratu”, “raspadu Jugoslavije”. Setih se kako su mi dvoje “mladih skojevaca” iz šezdesetih i sedamdesetih godina, tada već šezdesetogodišnjaci, probudivši me jednog ranog oktobarskog jutra 1991. godine, ne bih to mogao nazvati kucanjem, već lupanjem na vrata crkvenog stana gde sam tada službovao, u homoljskom mestu rođenja hajduka Ivana Babejića, uz cinični osmeh uručiše mi poziv da se pod hitno javim u svoju rezervnu vojnu jedinicu, jer će se ići na Vukovar i da ne pokušavam da se skrivam niti eskiviram jer mogu otići pod Vojni sud… Ipak, nakon toliko vremena mogu reći da sam poziv ignorisao i ne samo da nisam pošao u svoju “rezervnu jedinicu” već sam i kritikovao mobilizaciju zbog bezumnog rata, tada, kada je i glava zbog toga mogla “odleteti”.
Naravno, ovako šta nisam mogao ispričati starom čoveku koji me je ljubazno primio u svom apartmanu. Mislio sam – biće još šansi.
Kasnije sam prilikom organizacija raznih svečanosti, proslava i jubileja slao pozivnice pozivajući nadbiskupa Emilija Ognjenovića, da dođe u našu crkvu, jer imam želju da ga upoznam sa našim ljudima, no nikada se nije odazvao. Stalno je imao izgovor: “te ove nedelje sam obećao tom i tom biskupu da ću služiti sa njime u njegovoj crkvi”, “te baš te nedelje imam planirano predavanje” i tako dalje.
A ja sam, kao predstavnik Srpske Crkve u Argentini, tih godina sa ruskim mitropolitom Platonom Udovenkom, obično odlazio na razne manifestacije, verske ili kulturne koje je organizovao nadbiskup Buenos Airesa i kardinal Argentine, Horhe Mario Bergoljo. To sve u nadi da ću na tim manifestacijama sresti nadbiskupa Emilija Ognjenovića (monseñor Emilio Ogñenovich) – ali tamo do našeg susreta nikada nije došlo, iz jednostavnog razloga što on nije više želeo uzimati učešća u sličnim događajima. Kasnije u martu 2013. godine, kardinal Horhe Mario Bergoljo biva izabran za rimskog papu i uzima ime – Fancisko (Franja), što je prvi slučaj u istoriji katoličke crkve da južnoamerikanac bude izabran za “Svetog Oca grada Rima”, tj. za rimkog papu!
Nakon tri godine, krajem januara 2011 godine, vest koju prenose svi argentinski mediji glasi, da se u 88 godini života tiho ugasio nadbiskupov život, umro je Emilio Ognjenović, čovek, Crnogorac po ocu, i katolik po majci.
Prilkom izbora pape Franciska na papski tron, novinari sa naših prostora odmah počeli utrkivanje u dokazivanju da je i čovek sa našeg podneblja, nadbiskup Emilijo Ognjenović dopao u visoki katolički klir! Tom prilikom ispričali biografiju Emilija Ognjenovića, koji je najstariji od petoro dece Simona Ognjenovića i Rose Gregov Vulešević. Opisali da je rođen 1922 godine u Argentini i po majci katolkinji opredelio se za katoličku veru i dogurao da nadbiskupskog čina.
Nisu propustili reći da je ušao u istoriju kao onaj koji je sa pokojnim kardinalom Antonijem Kvaraćinom (cardenal Antonio Quarracino) i apostolskim nuncijem Ubaldom Kalabresijem bio “suzareditelj u biskupski red Horhe Marija Bergolja”, potonjeg pape Franciska, zvanog – “Franja”.
Autor: Slaviša Lekić/teolog, putopisac, misionar, sveštenik i profesor
