ZAKONI IDU DRUMOM, A STVARNOST ŠUMOM: Milioni naših para za režimske “medije”

Medijski zakoni, zahvaljujući kojima je Srbija skočila na komparativnim listama medijskih sloboda polovinom prošle decenije, doprineli su – ili bolje rečeno, njihova šalabajzerska primena – tome da srpska medijska scena nikada u istoriji nije bila gora. Proces konkursnog sufinansiranja se, uz neke izuzetke, pretvorio u dotiranje režimskih medija.

Screenshot

Najvažniji segment medijskih reformi iz 2014. godine, koje su uz velike nade pozdravila esnafska udruženja i međunarodne organizacije, bio je tzv. novi model odnosa države i medija. Ukratko, država mora da izađe iz medijskog vlasništva, ali nastavlja da finansijski interveniše u medijsku sferu tako što konkursno podržava medijske sadržaje od zakonski definisanog javnog interesa, kroz rad stručnih i nezavisnih komisija koje procenjuju vrednost predloga projekata, piše Vreme.

Sedam i po godina posle – prema objavljenom istraživanju novosadskog Centra za održive zajednice, ali i prema brojnim prethodnim analizama – više je nego jasno da su očekivanja medijskih eksperata, koji su verovali da će novi zakoni potpomoći kvalitetne i profesionalne medije i medijske sadržaje, dramatično izneverena. Medijski zakoni, zahvaljujući kojima je Srbija skočila na komparativnim listama medijskih sloboda polovinom prošle decenije, doprineli su – ili bolje rečeno, njihova šalabajzerska primena – tome da medijska scena valjda nikada u istoriji nije bila gora.

Proces konkursnog sufinansiranja se, uz neke izuzetke, pretvorio u dotiranje režimskih medija. Veliki privatizovani mediji, koji su dospeli u stranačke ruke, još uvek su paternalizovani od, pre svega, lokalnih samouprava, i dobijaju ogromne novce građana za kreiranje režimskih propagandnih poruka. Tako građani sami izdašno plaćaju da budu dezinformisani i “raspamećivani”. A o tome ko će dobiti pare uglavnom odlučuju “stručnjaci” koje je delegirala vlast, i koji često samo u delo sprovode odluke koje su prethodno donete u stranačkim prostorijama.

Kako to kod nas biva, zakoni idu drumom, a stvarnost šumom. Teško da će ogroman trud novinarskih i medijskih udruženja uroditi plodom, da u igrokazu novih medijskih reformi, popravljajući zakon, poprave medijsku scenu. Apsurdno je pokušavati izmenama legislative naterati vlast da poštuje zakone. Pre će naprednjaci priznati genocid u Srebrenici nego što će se odreći kontrole nad medijskom scenom, koju ostvaruju, dobrim delom, novcem iz budžeta.

Prema podacima Centra zaodržive zajednice, država je na svim nivoima od 2015. do kraja 2021. godine utrošila više od 85 miliona evra za medijske konkurse. Najveći deo tog novca završio je u rukama naprednjačkih medijskih poslenika, odnosno za propagandne delatnosti, pogotovo na nivou lokalnih samouprava. Za sufinansiranje njihovih medijskih sadržaja u ovom periodu izdvojeno je 66,8 miliona evra ili bezmalo četiri petine ukupnih sredstava. Nešto je bolja situacija na konkursima Ministarstva kulture i informisanja.

Prezentovani podaci samo su jedna od “tajni” sadašnje konfiguracije medijske scene, odnosno apsolutne dominacije medija bliskih vlasti. Ovoj, ali i drugim analizama, otimaju se skriveni podaci o tome koliko novca režimski mediji dobijaju na druge načine – preko javnih preduzeća, privatnih preduzeća koja imaju dil sa vlašću i sa njima povezanim firmama. Sveobuhvatnija analiza bi otkrila suštinu naša nesrećne scene, progovorila o nivou korupcije, ali bi se njome morao baviti tim ozbiljnih finansijskih, domaćih i stranih forenzičara. U medijima je, kao i u krimi-romanima, najvažnije pratiti putanje novca.

Leave a Reply

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

Back to top button

Otkriven AdBlocker

Da bi ste nastavili dalje sa čitanjem objave, isključite AdBlocker