Već dugo nije popularno braniti muškarce. Voren Farel (Warren Farrell), otac „maskulinističkog” pokreta, iznosi svoje tvrdnje još od kraja sedamdesetih godina i često navlači bes na sebe. U svojoj knjizi „Zašto muškarci zarađuju više?” („Why Men Earn More?”), kao i u poslednjoj „Da li feminizam diskriminiše muškarce?” („Does Feminism Discriminate Against Men?”), on pokušava da ispravi ono što vidi kao endemsku sociokulturnu predrasudu protiv svog roda.
Voren Farel je rekao da je snaga žene njena fasada slabosti, a slabost muškarca njegova fasada snage. Farel veruje da su u gotovo svim pogledima muškarci sada slabiji pol. „Problem sa feminizmom je u tome što je u muškarcima video neprijatelje. Kada jedan pol pobedi, oba pola gube.”
Površno gledano, Farelova tvrdnja kako muškarci tumaraju u mraku tragajući za izgubljenom muškošću deluje kao neosnovana i graniči se sa uvredom. Međutim, u poslednje vreme napisano je nekoliko knjiga u kojima se takođe iznosi Farelovo uverenje da su muškarci nezadovoljni svojim društvenim položajem i da moraju uzvratiti udarac zapadnoj kulturi koja uzdiže ženski rod, a degradira muški. Muškarce očigledno sputavaju i biološki faktori. Stručnjaci za ljudsku genetiku procenjuju da će muškarci izumreti kroz 125.000 godina zbog sve manje plodne sperme i mutacije Y hromozoma.
Muškarci sa punim radnim vremenom u proseku rade 41,9 sati nedeljno, a žene 37,6. Kako tvrdi američki autor Voren Farel, koji se bavi muškim pravima, iako postoji „stakleni plafon” za žene, postoji i ono što on naziva „staklenim podrumom” za muškarce. „To znači da su muškarci istovremeno i na vrhu i na dnu ekonomske lestvice. Od dvadeset pet poslova koji se smatraju najlošijim (u SAD), dvadeset četiri su poslovi na kojima su muškarci zastupljeni sa 85-100 procenata. U pitanju su poslovi kao krovopokrivač, zavarivač, đubretar, vodoinstalater, poslovi koji donose veoma malo sigurnosti, malo novca i malo je onih koji žele da ih rade.”
Farel kaže da žene obično preferiraju fleksibilniju ravnotežu između života i posla, što podrazumeva da im radna nedelja traje „maksimalno” četrdeset sati. Majke obično uspevaju da se izvuku sa kraćim radnim vremenom, jer imaju finansijsku potporu od supruga. Farel tvrdi da je ovo prava definicija moći. „Moć definišem kao ’kontrolu nad nečijim životom’. Uravnotežen život je daleko nadmoćniji od muškog poimanja moći: zarađivanje novca koji neko drugi troši, dok on umire ranije.”
Iako bi bilo lako odbaciti ove argumente kao antifeminističke, ipak postoje komentatori koji misle da bi to bilo potpuno pogrešno tumačenje prvobitnog cilja ovog pokreta – jednakost za oba pola, a ne dominacija jednog na štetu drugog. Rouzi Bojkot, suosnivač feminističkog časopisa „Spare Rib” iz 1971. godine, ističe kako je u prvom uvodniku pisalo da se traži oslobađanje i muškaraca i žena. „I muškarac od 18 do 65 godina koji smatra da jedini izdržava nešto više od dvoje dece i suprugu, a ima pravo na samo dve nedelje odmora godišnje tokom koje radi od devet do pet, i žena koja je odgovorna za sve poslove oko dece i domaćinstvo nalaze se u istom sosu”, kaže Bojkotova. „Muškarci se ne osećaju lagodno kada priznaju da odlaze s posla kako bi odveli ćerku kod zubara. Potrebna nam je veća kritična masa da bi se ta jednakost ostvarila.”
Mnogim muškarcima se gubitak statusa kod kuće i na radnom mestu udružio sa gubitkom samopouzdanja. Nil Oliver, televizijski istoričar koji je objavio knjigu „Neverovatne priče o tome kako je od dečaka nastao muškarac” („Amazing Tales for Making Men out of Boys”), kaže da vlada očit nedostatak muških uzora. „Odrastao sam slušajući priče o Ernestu Šekltonu i gledajući filmove kao što je Zulu. Svet u kome sam bio dečak bio je svet jasno definisanih muških i ženskih uloga, a njega više nema, pa se muškarci muče da mu se prilagode. U Britaniji su muškarce lovili gotovo do istrebljenja, a pojam muškosti je zastareo. Ipak, nagon da budete muškarac je iskonske prirode, pa i danas postoji kod dečaka.”
Dečaci su i u školi u opasnosti da neće imati muški uzor. Na osnovu državne statistike iz 2006. godine, odnos između tek diplomiranih nastavnica i nastavnika do 25 godina starosti bio je skoro sedam prema jedan. Smatra se da uvođenje rada na projektu tokom nastave i modularnih ispita imponuje tradicionalno ženskim preimućstvima. Devojke su obično metodičnije, dok mladići teže da koriste veoma riskantne strategije kao što je bubanje jednu noć pred ispit.
Neki kritičari tvrde da je ova tiha „feminizacija” škola dovela do toga da devojčice nadmaše dečake na gotovo svim nivoima: one imaju širi vokabular, tečnije govore, koriste duže rečenice i prave manje grešaka. Do jedanaeste godine oko 76 procenata dečaka dostigne standard pismenosti koji je propisala država, naspram 85 procenata devojčica. Na maturskim ispitima je 2007. godine 66,8 procenata devojčica postiglo odličan i vrlodobar uspeh naspram 59,7 procenata dečaka (što konkretno znači da kaskaju za devojčicama devet godina).
Da li ove statistike iole utiču na svakodnevna iskustva običnih muškaraca? „Ne znam da li se osećam ugnjetenim, ali čini mi se da žene o nama mogu da govore svašta bez ikakvih posledica”, kaže jedan tridesetdvogodišnji advokat iz Londona koji ne želi da se predstavi kako koleginice ne bi osule drvlje i kamenje po njemu. „Nekoliko puta sam se zadesio u kancelariji i čuo neosnovane generalizacije o tome kako su muškarci loši: ’Ma, svi muškarci su beskorisni, nije ni čudo što nije uspeo da na vreme završi posao’ i tako to. Ne uzimam sve ovo za ozbiljno, bar ne zasada, ali znam da se ne bih izvukao kada bih isto to rekao za žene.”
Gaj Garsija, autor knjige „Sunovrat muškaraca” („The Decline of Men”), u svojoj knjizi, iz vedrog ugla gleda na to kako se američki muškarac „isključuje, predaje i uništava svoju budućnost”. Prema Garsijinim rečima, postoji „predispozicija društva da muškarce smatra nedostojnim roditeljstva, prevarantima i nepopravljivim ženskarošima”. A tu je i Ernest Šeklton, čije istraživanje iz 2007. pod naslovom „Muškarac za jednokratnu upotrebu” („The Disposable Male”), praktično ponavlja ono što piše u naslovu. „Materinstvo je nepromenljivo“, piše Gilbert. „Očinstvo je društveni konstrukt. Začudo, dali smo sve od sebe da ga uništimo.”
Nisu samo muškarci ustali u sopstvenu odbranu. Nedavno je objavljena knjiga „Spasite muškarce: zbog čega su muškarci bitni i zašto bi žene trebalo da se zainteresuju” („Save the Males: Why Men Matter, Why Women Should Care”) iz pera Ketlin Parker, novinske kolumnistkinje, koja piše sadržajne tekstove i odlikuje se hladnokrvnom sposobnošću da izrekne neizrecivo. „Mislim da su muškarci zbunjeni, jer im od žena i iz kulture stižu suprotne i često zbunjujuće poruke”, kaže ona. „Želimo da budu hranioci i zaštitnici, osim kada to nećemo. Želimo da zajedno sa nama broje trudove i hrane bebe u ponoć, ali hoćemo i da nam se sklone sa očiju kada to poželimo.”
Parkerova svoj gnev u velikoj meri okreće prema „visokoprofitabilnoj muškarcima nenaklonjenoj industriji” koja na seksualnu diskriminaciju muškaraca gleda kao na veselu zabavu. Shodno tome, možete kupiti majicu s natpisom „Dečaci su glupi – gađajte ih kamenjem”, ali ukoliko bismo isto tvrdili za žene, na to bi se gledalo kao na poziv na nasilje. Diskriminacija muškaraca kao da postaje sve prihvatljivija u društvu. „Kada je Suzan Pinker, cenjeni psiholog i novinarka nedavno objavila knjigu „Polni paradoks: zabrinuti dečaci, nadarene devojčice i prava razlika između polova” („The Sexual Paradox: Troubled Boys, Gifted Girls and the Real Difference Between the Sexes”) primila je imejl od jedne koleginice koja je zatražila da prokomentariše nešto o razlici između muškog i ženskog mozga, odnosno o nedostatku mozga kod muškaraca!”
„Niko se na takav način ne bi našalio o ženama”, kaže Pinkerova. „Kada ste rekli da pišete nešto o muškarcima, bila sam potpuno zbunjena, jer prema mom iskustvu nikome nije ni najmanje stalo do muškaraca. Mislim da su tu na sceni dvostruki standardi. Pošto su žene dugo bile diskriminisane, pojavila se prevelika osetljivost prema šalama na njihov račun kakva ne postoji kada su muškarci u pitanju. Pretpostavlja se da se oni mogu kritikovati jer su na vrhu. Postoji shvatanje kako je prihvatljivo da žene tretiraju muškarce kao glupake. Mnoge žene dele ovo mišljenje kao da je poznato da su muškarci u neku ruku beskorisni.”
Naravno, mnogim muškarcima prija status quo, ali da li je to poželjno ili pravedno? Pomisao na oca koji je stalno kod kuće i majku koja odlazi na posao i dalje deluje neobično. Muškarci koji žele da budu očevi koji sede kod kuće mogu se u mnogim aspektima uporediti sa ženama koje su pedesetih godina želele da postanu hirurzi. I jedni i drugi se suočavaju sa baražnom paljbom seksističkih pretpostavki.
„Postoji kultura majčinstva, koje je nedodirljiva i veoma je snažna u Velikoj Britaniji”, tvrdi Dankan Fišer, generalni direktor Instituta za očinstvo. „Muškarci su bez razloga marginalizovani i stiče se utisak da su stavljeni u drugi plan. Usluge koje se pružaju porodiljama se opisuju kao individualne. Posle porođaja svaka majka dobija časopis „Mama plus jedan”. Ukoliko žena ode na biro za zapošljavanje pitaju je: ’Da li ste majka? Hajde da vidimo kakav biste posao želeli’, dok muškarca niko ne pita da li je otac.”
„Muškarac tu naprosto nije bitan. To i ne smeta toliko ukoliko ste imućan muškarac iz srednje klase koji može da zauzme čvrstu poziciju. Ali zato mnogi mladi očevi otpadnu. Niko ne očekuje da se neko pobrine i za njih.”
Ipak, istraživanje je pokazalo da se kod dece koja imaju podršku oca ređe javlja narkomanija, da imaju veće samopoštovanje i da postižu bolje rezultate u učenju.
Ni ova vesela pretpostavka da je muškarac beskoristan nije ograničena na očinstvo. Prema izveštaju Biroa za reklamne standarde, broj žalbi da se muškarci na televiziji predstavljaju kao „pajaci” i „idioti” polako raste iz godine u godinu. U jednoj reklami za kuhinje prikazano je kako žena udara šamar suprugu, jer je ostavio podignutu dasku na WC šolji. „Kada muškarac omalovaži ženu, to prerasta u sudski spor”, kaže Farel. „Kada žene omalovažavaju muškarce, to se pojavi na čestitkama.”
Zahvaljujući američkim feministkinjama, žene se izborile za mnogo sloboda, sada ih imaju više nego muškarci, zaštićenije su, privilegovane. Žene su mnogo postigle u izjednačavanju sa muškarcima, ali društvo je podsvesno rukovođeno idejom da su one i dalje glavne žrtve sistema koji favorizuje muškarce. Predrasude da su muškarci jači vrlo su snažne kod svih koji sprovode zakon, pa muškarci teže ostvaruju svoja prava, naročito po pitanju očinstva – ženi se više veruje i ona se doživljava kao pogodniji staratelj deteta.
Dajući stručna mišljenja sudovima, centri za socijalni rad u 99% slučajeva određuju majke kao samostalne vršioce roditeljskog prava, a što sudovi sprovode izricanjem sudskih presuda.
Muškarac danas ima manje slobode po pitanju svog identiteta nego žena. Od njega se očekuje da bude jak i muževan, ali i krajnje osećajan kada je potrebno, da podržava feminizam, istovremeno se ponašajući tradicionalno kavaljerski. Dok žene svoju karijeru doživljavaju kao opciju i simbol svoje oslobođenosti i trijumfa, dokaz da sada mogu da slobodno biraju opcije u svom životu, za muškarce je karijera pritisak, minimum koji se očekuje od njih i jedini izbor koji imaju osim gubitništva. Žene su, dakle, otišle u krajnost.
Feminizam na Zapadu kao i kod nas u Srbiji ima dosta neprijateljski stav prema muškarcima i svojevrsnu „klasnu borbu” u kojoj jedna strana mora poraziti drugu. Međutim, ideja o muškosti kao društvenom zlu i antagonizmu polova ostavila je dubokog traga na savremeno društvo. Dok feminizam sve više na muškarca i ženu gleda kao na suparnike, dotle u popularnoj kulturi i dalje imamo podelu na negativce (muškarce) i pozitivce (žene), što se vidi u jasnom odnosu države prema očevima, reklamama, filmovima, serijama… To je gnusno podsticanje žena na nasilje prema muškarcima.
Stereotip da su muškarci grubijani ima u sebi dosta istine. Oni su fizički snažniji i skloni da konflikte rešavaju koristeći svoju snagu. Žene su fizički slabije i „nezaštićene”, a ljudska društva su oduvek imala snažne kodekse koji su štitili žene od muške „grubosti”. Stereotipi su promenljivi, mada i jako žilavi, a neki su uslovljeni trajnim osobinama polova, kao što su fizička snaga, instiktivna ponašanja i slično. Ono što je loše je kada ti neminovni stereotipi postanu „institucionalizovani”, crno-beli i kada se koriste kao argument za polno suparništvo i ostvarivanje interesa jedne od strana, u ovom slučaju žena.
U zanimanjima gde se radi sa decom postoji evidentna diskriminacija prema muškarcima zbog predrasuda o nesposobnosti muškaraca da brinu ili zbog straha od seksualnog zlostavljanja dece. To je dobrim delom rezultat medijske satanizacije muškaraca (pod palicom lejzbijsko-feminističkih NVO) kao seksualnih predatora, izopačenih i agresivnih. Ono što se zaboravlja je da su žene u gotovo istoj meri počinioci zlostavljanja, zanemarivanja ili ubistava dece.
Žene koriste različite metode, jer ne mogu da se oslone na sirovu snagu kao muškarci. One su sklonije da partnera gađaju predmetima, šamaraju, šutiraju, grizu i napadaju ih kada su manje sposobni da se brane, npr. dok spavaju, dok muškarci žestoko udaraju ili dave, što rezultira ozbiljnijim i vidljivijim povredama. Neke studije pokazuju da žene koriste zlostavljanje radi kontrolisanja u istom procentu kao i muškarci, da su u vezama sklonije fizičkom nasilju nego muškarci, da dominiraju kada je u pitanju neuzvraćeno nasilje (71 odsto).
Istraživanja psihologa pokazuju da su nasilje i agresivnost prilično simetrično raspoređeni među polovima ili da žene čak prednjače kao počinioci, samo su efekti ženskog nasilja manje očigledni. Prema nekim istraživanjima u svetu, oko 40 odsto muškaraca je doživelo neki oblik maltretiranja, mada su sve te brojke i kriterijumi koji se koriste vrlo sporni, kao uostalom i kada se radi o nasilju nad ženama. U Srbiji ne postoje ozbiljne studije o muškarcima kao žrtvama nasilja u porodici, ali oni koji se bave pružanjem pomoći žrtvama svedoče da im se obraćaju na desetine muškaraca koji su žrtve svojih supruga.
Muškarci kriju da su žrtve nasilja svojih žena, što zbog sujete, što zbog osude društva. Međutim, oni koji odluče da priznaju svoj položaj i zatraže pomoć od socijalnih službi, telefonskih službi za pomoć, sigurnih kuća obično naiđu na zatvorena vrata. Odgovor koji dobijaju je da oni ne znaju kako da pomognu muškarcima žrtvama porodičnog nasilja, da za to nema zakonske regulative, da za to nema međunarodne konvencije itd. U susednim zemljama, podaci o nasilju nad muškarcima polako se probijaju do javnosti, zahvaljujući udruženjima za zaštitu očeva.
Recesija je na Zapadu, naročito u SAD, muškarce pretvorila u izdržavani pol, a trendovi koji poslednjih decenija idu u prilog ženama kao da uvode svet u „eru matrijarhata”. Žene su danas te koje prednjače u obrazovanju i uskoro će na dva fakultetski obrazovana muškarca u Americi dolaziti tri žene sa istim kvalifikacijama. Island i Litvanija već su muškarce na vlasti zamenili ženama-spasiocima kao odgovor na krizu za koju je optužen „muški korporativni kapitalizam”. Moglo bi se reći da žene danas imaju daleko bolji PR od muškaraca i daleko bolji imidž u društvu i kulturi.
U psihologiji je već poznat tzv. „žene su predivne” efekat, odnosno tendencija oba pola da imaju bolje mišljenje o ženama. Može se reći da je šamar žene muškarcu politički korektan. Ili, kako je Farel rekao, kada muškarac udari ženu – to završava tužbom, kada žena udari muškarca – to završi na razglednici.
Žene su danas agresivnije u nekom eksplicitnom smislu, odnosno, njihova agresivnost je očiglednije prirode nego što je bila ranije. Od žena se više ne zahteva da budu uvek staložene, strpljive i miroljubive, da nikad ne podižu glas. Svest o nepravednoj ulozi žene kao žrtve muške agresije kroz istoriju, implicitno je ženama danas dala svojevrsan „kredit” za agresivnost. Žene su svesne da im je više dozvoljeno i to koriste. Klasična ženska agresivnost manje je fizička, a više verbalna, suptilnija je i pasivnija i najčešće je u formi prebacivanja i omalovažavanja. Ona obično cilja na ego i samopouzdanje muškarca (bezvredan si, nesposoban) i karakteriše se kao „emocionalno” i „psihičko” zlostavljanje. Kao oblik ženske agresivnosti često se navodi i manipulisanje decom, kada se muževi ucenjuju pretnjama da neće moći da viđaju decu, ili decu okreću protiv njih. Ne treba, međutim, zaboraviti da su i jedan i drugi pol daleko agresivniji prema pripadnicima sopstvenog pola. Kod žena je to naročito izraženo u periodu adolescencije, kao tzv. sindrom „zlobne devojke„, koja ume da se ponaša izuzetno surovo, kao na primer u nedavnom medijski eksponiranom slučaju zlostavljanja i snimanja školske drugarice.
Muškarcima libido opada, usled čega je broj onih koji traže stručnu pomoć zbog problema sa potencijom porastao za četrdeset posto. Od svih Evropljana kao očevi imamo najmanje očinskih prava.
Prema rečima Nikol Bruer, generalne direktorke Komisije za jednakost i ljudska prava, u Britaniji se ne smatra da su očevi „nužni za odgajanje dece”. Istog meseca objavljeno je i medicinsko istraživanje koje dokazuje da kvalitet muške sperme opada u tolikoj meri da su, pošto muškarac navrši četrdeset pet godina, dvostruko veći izgledi da će im partnerka pobaciti.
Muškarci podležu tradicionalno ženskoj preokupiranosti vlastitim izgledom. Prodaja kozmetičkih sredstava za muškarce je u poslednjoj deceniji porasla za trideset procenata. Gotovo je dvadeset procenata više muškaraca koji se podvrgavaju plastičnoj hirurgiji, dok su istraživači sa Harvarda otkrili da su među onima koji pate od anoreksije i bulimije četvrtina muškarci. Na modnim revijama i muški manekeni raspravljaju o mršavosti. „Manekeni imaju uske grudi, upale obraze i izgledaju neuhranjeno”, kako je primetio novinar Njujork tajmsa.
Vladislav Đorđević, analitičar rodnih odnosa, ističe da postoji trend feminizacije muškaraca. On smatra da se muškarci feminizuju stilom oblačenja. Mušku modu uglavnom kreira homoseksualni lobi. Muškarci sve više nose uske pantalone, sakoe i majice. Izgledaju infantilno i feminizovano. Žene ih doživljavau kao nezrele osobe. Muškarci i vizuelno postaju mekušasti. Ženama su nezanimljivi.
Čini se da se svake nedelje pojavljuju nova istraživanja koja kao da se utrkuju da daju najgoru moguću sliku savremenog muškarca. Kažu nam da su muškarci sve neurotičniji i sve manje ispunjeni nego ikada ranije, da ih marginalizuju umesto da ih poštuju, da se od njih očekuje da bolje razumeju sopstvene emocije, a ipak ih zbog toga kritikuju. Muškarci više nisu sigurni ko su i šta bi trebalo da budu.
U Velikoj Britaniji 75 procenata samoubica su muškarci. Izgledi da će umreti od deset najuobičajenijih vrsta raka koji pogađaju oba pola su dvostruko veći, a bolesti srca im se obično javljaju deset godina ranije nego kod žena. Iako na nacionalnom planu postoji program ranog otkrivanja raka dojke i materice, sličan program ne postoji za muškarce, uprkos tome što od raka prostate umire 6,7 procenata više muškaraca nego žena od raka materice.
Tad Safran, novinar i scenarista iz Los Anđelesa, iskusio je ovo prošle godine na sopstvenoj koži, kada je u novinama objavio britak članak o tome kako Britanke „neuredno” izgledaju. „Gnevno pismo koje sam dobio zvučalo je sumanuto”, kaže on. „Nazvan sam ’seksistom godine’. Možda sam to i zaslužio, ali sigurno da reakcija ne bi bila ista da je isto to napisano za muškarce.” Kao da potvrđuju njegove reči, jedne britanske novine su nekoliko meseci kasnije objavile članak pod naslovom „Da li su muškarci dosadni?”. Oba članka su zasnovana na besmislenim generalizacijama, ali autorku niko nije nazvao seksistom.
Nažalost, prinuđeni smo da gledamo kapitulaciju porodičnih vrednosti bez ikakve vidljive reakcije društva. Evidentno je da se ovo sistematski (i sistemski) radi. Za kreiranje veštačkih tabora i podela, pobrinulo se nekoliko dežurnih lezbijsko-feminističkih nevladinih organizacija, koje „brinu” o našem društvu, potencirajući narušavanje zdravih porodičnih odnosa i u potpunosti zanemarujući ulogu muškarca u društvu. Jasno je da pojedine nevladine organizacije deluju kao produžena ruka interesnih grupa koji ih finansiraju. Nejasno je zašto trenutna državna uprava ne samo da žmuri na ovakve pojave u društvu, već ih i populariše.
BIBLIOGRAFIJA
1. Antonić, Slobodan, „Iskušenja radikalnog feminizma: moć i granice društvenog ineženjeringa”, Službeni glasnik, Beogad, 2011.
2. Babović, Marija, „Rodne ekonomske nejednakosti u komparativnoj perspektivi: Evropska unija i Srbija”, Sociološko udruženje Srbije i Crne Gore; Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta; SeCons – Grupa za razvojnu inicijativu, Beograd, 2010.
3. Blagojević, Marina (ur.), „Ka nevidljivoj ženskoj istoriji: ženski pokret u Beogradu 90-ih”, Centar za ženske studije, istraživanja i komunikaciju, Beograd, 1998.
4. Blagojević, Marina, „Položaj žena u zemljama Balkana: komparativni pregled”, Gender centar Vlade RS, Banja Luka; Gender centar Vlade FBiH, Sarajevo, 2004.
5. Đorđević, Vladislav, „Mit o patrijarhatu: da li su muškarci diskriminisani?”, Metaphysica, Beograd, 2009.
6. Đorđević, Vladislav, „Zanemarivanje bilogije u društvenim naukama: kritika feminističkog kultur-determinizma”, Centar za konzervativne studije, Konras, Beograd, 2017.
7. Đorđević, Vladislav, „Prednosti žena”, Dereta, Beograd, 2007.
8. Zaharijević, Adriana (ur.), „Neko je rekao feminizam?: kako je feminizam uticao na žene XXI veka”, Žene u crnom, Centar za ženske studije i istraživanje roda, Rekonstrukcija Ženski fond, Beograd, 2007.
9. Ignjatović, Tanja, „Nasilje prema ženama u intimnom partnerskom odnosu: model koordiniranog odgovora zajednice”, Rekonstrukcija Ženski fond, Beograd, 2011.
10. Milošević, Zoran (ur.), „Feministička teologija”, IVIS-publik, Beograd, 1999.
(Goraan Bujić)
