Bela nedelja je pokretni praznik koji se obeležava poslednje nedelje pred vaskršnji post, a poslednji dan te sedmice naziva se Bele poklade.
Vreme pred Bele poklade smatra se periodom neobuzdanog uživanja u jelu, piću i proslavama, te se Bele poklade uzimaju kao poslednji dan takvog ponašanja pred početak uskršnjeg posta.
Ceo običaj sačuvan je u selu Lozoviku, opština Velika Plana.
Tokom cele nedelje, a posebno poslednjeg dana, „mačkari“, maskirci ili „građani“, među njima najčešće deca i mladi, oblače se u kožuhe i stavljaju obredne maske od tikve, vune i perja na lice. Tako prerušeni idu od vrata do vrata seoskih domaćinstava i uz zvuk zvona klepetuše i bubnja, udaranjem štapova o plot, prag i doksat kuće, isteruju zle duhove. Uz neartikulisane zvukove koje „građani“ proizvode zli duhovi se teraju na glavni ili manji seoski trg na kome se u večernjim satima pali velika vatra – jarga ili opalija, u kojoj se prema predanju svi proterani demoni uništavaju.
Na prilazu domaćinstvu pozivaju i gazdaricu kuće da ih daruje jajima koja se skupljaju za Uskras.
Izgovaraju se i obredne pesme:
Pomaže bog bela debela! Sve ti belo i debelo.
Dabogda ušlo u ovu kuću zdravlja i para.
I da budu deca i zdrava i srećna.
Beli ti ovnovi, beli ti volovi, beli ti torovi!
Osim jaja, gazdarice poklanjaju tek umešene salčiće i druge kolače, novac, slatkiše, jabuke.
Nakon obilaska svih seoskih mala u Lozoviku, nedeljom predveče sve grupe „mačkara“ se okupljaju kod jarge, pa nakon obrednog kola preskaču oganj kako bi se očistili od zlih duhova, koje su celi dan jurili. Postoji i verovanje da će preskakanjem jarge dečaci postati muškarci.
U to veče se poslednji put konzumira mrsna hrana, peva i igra, jer od ponedeljka otpočinje vreme posta, praštanja i mirnog života.
Ovaj običaj svoje korene najpre nalazi u sličnim paganskim običajima, međutim baštine ga mnogi Slovenski narodi u sklopu svoje hrišćanske prakse. Bele poklade u Lozoviku jesu deo hrišćanske tradicije pripreme duha i tela za pravoslavni post, a sam običaj, zavisno od područja u kojima se baštini poprimio je svoje lokalne karaktere.
Ono što je zajedničko za Bele poklade kod nas jeste da se ovaj dan vezuje za poslednji dan veselja, zabave, konzumiranja teške mesnate hrane, dan pripreme za nadolazeći harmonični period od 40 dana do Uskrsa.
Naravno da će mnogi ovo prepisati sujeverju, ali kao što Božić ili Nova godina simbolizuju vreme praštanja i podstiču ljude da porazmisle o svojim negativnim postupcima, tako i Poklade utiču na psihu čoveka.
Kada lupate u doksat, prag ili zid kuće, očekujući da izbacite zle duhove, tada puštate i svog zlog duha koji se krije u vama samima. Ovaj zao duh ne mora nužno da simbolizuje najveće ljudske grehove, već negativne karakteristike svakog pojedinca.
Na ovaj način se možete osloboditi negativne energije ili pak uživati u starim narodnim pesmama, dok u večernjim satima sa domaćinima sela „palite“ zle duhove u ognju na glavnom seoskom trgu.
Obredne povorke predstavljaju deo religijskog ponašanja Srba. Iako je u mnogim mestima zaboravljen, ovaj običaj je način nastojanja srpskog seljaka da uspostavi povoljne ili izbegne nepovoljne odnose sa natprirodnim silama.
Ovaj običaj u Lozoviku su pre više od decenije oživeli učenici osnovne škole koji su uz puno strpljenja i ljubavi odvajali i po nekoliko sati dnevno za izradu maski i kostima. Maske su pravili isključivo od prirodnih materijala, pridržavajući se osnovnih formi i ritualnih obreda iz detinjstva svojih baka i deka,
Raznim magijskim radnjama, načinom odevanja, pesmama i igrama učesnici su se trudili da stupe u kontakt sa onostranim, da pokrenu ili zaustave delanja onostranog ili privole onostrana bića na saradnju ili pak odstupanje.
Osnovne funkcije ovakve vrste religijskog ponašanja bile su da obezbede plodnost kako ljudi, tako i stoke i njiva, ali su imale i lustrativnu funkciju, da sačuvaju narod, stoku i njive od nepovoljnih uticaja onostranog i neobjašnjivog, kao i atmosferskih nepogoda.
Obredne povorke imale su i sociološki značaj. Naime predstavljale su način da se mladi zabave, oproste prethodne nesuglasice i svađe, a pomirenja su bila česta.
U Lozoviku se uvek organizuje više povorki, a uglavnom su povorke činili muškarci koji su bili maskirani i u svadbene povorke. Dešavalo se da jedna povorka drugoj otme mladu. Povorke su svraćale u svako dvorište. Cilj ovakvih povorki je bio obezbeđivanje plodnosti u letnjem delu godine u kome se ubiraju plodovi njihovog rada, a od kojih je zavisio život tokom naredne godine.
Prema verovanju protiv zlih demona najbolje je bilo da se mladići maskiraju, namažu belim lukom, da prave buku, a najefikasniji metod zaštite bile su vatre.
Običaj u selu Lozoviku, iako u jednom periodu zaboravljen, ponovo je oživljen, rekonstruisan prema starim verovanjima, i ponovo čuva ovo veliko selo od zlih demona. Zato je Lozovik plodno i bogato selo, sa tri osnovne škole, predškolskom ustanovom i grajom dece.
TPKNEWS/artdistrict.rs
