SLUČAJ GOLUBAČKI GRAD: Da li će se napokon nakon odlaska Mirjane Menković pokrenuti pitanje krivične odgovornosti drugih kriminalaca i štetočina?

Šta se dešavalo u Francuskoj 1896, kako je montirana špijunska afera “Drajfus”? Kako je reagovao francuski književnik Emil Zola? Zbog čega je njegovo tadašnje otvoreno pismo objavljeno pod naslovom “optužujem” veoma aktuelno i danas, pre svega zbog kriminala u kulturi? Zbog čega sve bi trebale da odgovaraju penzionerka Brana Stojković Pavelka, Milka Čanak Medić i Bojana Mihaljčić. Zbog čega bi trebali da odgovaraju Klaus Kaper, Predrag Jošić, Željko Tmušić, Zaga “Ornament”, Iskra Maksimović, Gordana Simić, Dragoljub Todorović…

Ipak nekim čudom desilo da je neko od kriminalaca koji decenijama nekažnjeno urnišu kulturu države Srbije ipak strefio bajbokanu, ali na žalost, to je izgleda usamljen slučaj pošto je dosta raznoraznih štetočina ili odapelo pa izbeglo snošenje odgovornosti, a drugi su nekažnjeni ili nastavili po starom drugi su zrbisali u penziju, a treći iako odavno u prethumnom statusu vršljaju i vršljaju neometano i dalje.

Postavlja se pitanje zašto. A odgovor je veoma prost pošto su redom sve štetočine imale nekakvu zaštitu odozgo ili preko partijske linije, i to najpre SPS JUL, kosovarski klan zatim redom svi ostali DS, DSS, SVM, svako sa svojom sinekurom i ugrađivanjem u sve moguće kombinacije i nameštaljke, a sve pod vrhovnom zaštitom nekog od serijskih ministara kulutre i njihovih pomoćnika koji su često bili itekako ogrezli u kriminal štetočinstvo i lopovluk.

Sve ovo podseća na svojevremenu situaciju nakon nameštene afere “Drajfus” u Francuskoj kada je francuski kapetan jevrejskog porekla Alfred Drajfus zbog lažnih optužbi za špijunažu u korist Nemačke osuđen je na doživotnu robiju na Đavoljem ostrvu, a sve na osnovu faslifikovanog pisma koje je podmetnula francuska kontraobaveštajna služba. Usred celog skandala francuski književnik Emil Zola stao je u njegovu odbranu i oglasio se otvorenim pismom tadašnjem predsedniku Francuske Feliksu Foru u kojem je optužio francusku vladu i Generalštab za antisemitizam i progon nedužnog kapetana.

Zolino pismo pod naslovom “Optužujem” na prvoj strani objavio je list “Oror”. Kada se sadržaj tog pisma transponuje u sadašnje vreme u Srbiji glasilo bi otprilike ovako: Čitava država je ukaljana lopovlukom prljavštinom i štetočinstvom koje se već decenijama neometano odigrava u Srbiji, a sve pod izgovorom kulturnog napretka. Dosta je bilo, niko od nas stručnjaka više ne želi da učestvuje u parodiji lakrdiji, niti želi da ga proganjaju slike razvaljenih spomenika kulture, manastira unakaženih neradom službe zaštite i samovoljom crkve, slike hidrocentrala ispred lokaliteta u Vinči, plastenika iz dosijea X u Viminacijumu, upropaštenog Muzeja savremene umetnosti koji vodi potpuno nekompetentna amaterka.

Ovo nije stvar koju može da reši bilo koji ministar kulture koji u samom ministarstvu zatiče dobro užirenu ekipu sa svojim kanalima za pranje para, zatim su tu raznorazni zavodi za urnisanje spomenika kulture pa redom sve sami jači muzeolozi i još jači arheolozi. Kakvo je gnezdo podmuklih intriga, tračeva i destrukcije postalo to svetilište koje odlučuje o našoj naciji… Uistinu, Zločin je lagati javnost, obrlatiti javno mnenje do krajnjih granica, prodavati muda za bubrege, mesiti tortu od govana što pogotovu ne može kada je reč o zaštiti spomenika kulture, a sve da bi se okrenulo u nečiju korist najgorim spletkarenjima.

Da li je moguće da niko u ovoj jebenoj državi nema moć da spreči sve slučajeve kulturocida. Čemu služi savet za kreativne industrije premijerke osim za plasman nebuloza i idiotizama. Ponavljam sa najvećom žestinom i osudom: istina o uništenju maršira i ništa je neće sprečiti… Kada je istina zakopana pod zemljom, ona raste i dostiže toliku snagu da jednog dana kada eksplodira nosi sve pred sobom. Ovo je prava istina, poštovana gospodo i gospođe.

Imam samo jedan cilj: da prosvetlim one koji su čuvani u mraku, u ime čovečanstva koje je patilo toliko mnogo i koje ima pravo na sreću. Moj vatreni protest je jednostavno plač moje duše. 42 godine gledam kako se uništava spomeničko nasleđe i kultura uopšte. Ja 42 godine čekam da se nešto promeni, ali sam malo dočekao jer se uglavnom ide dalje po inerciji! Zato ovde sada lepo optužujem redom razne kriminalce koji su neometano pljačkali i uništavali kulturno blago ove zemlje!

Među kubicima putera na glavi Brane Stojković Pavelka svakako najsvežiji je onaj natopljen tokom lopovluka i razbojništva u Golupcu gde je čitav cirkus, lopovluk i blamažu, zakuvao izvesni Klaus Kaper ispred Austrijske agencije za razvoj (ADA), zatim stručni nadzor oličen u privatnom preduzetniku Predragu Jošiću i njegovoj firmici Intellinea, zatim izvesni Željko Tmušić ispred raspisivača tendera ozloglašene firmetine Safež, direktorka JP Golubački grad Iskra the profesorka Maksimović te konačno građevinska tehničarka “Zaga ornament” vlasnica fušerske firme Ornament invest inženjering koja je tu dovedena kako bi se neometano vršilo ispumpavanje novca u privatne džepove.

Gotovo od kada su počeli radovi, koje finansira Evropska unija preko austrijske razvojne agencije “Ada”, za koje je kao izvođač izabrano beogradsko preduzeće “Ornament”, a za stručni nadzor “Safež”, trajali su sukobi oko toga kako je realizovan projekat arhitekte Marije Jovin, na osnovu koga je država dobila donaciju od 6,6 miliona evra. Bez obzira na to što je projekat Marije Jovin dobio građevinsku dozvolu, Stručni savet Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture zatražio je novo idejno rešenje za revitalizaciju golubačke palate, koje su izradili penzionerka sa lažnom biografijom podmetnutom UNESCU Brana Stojković Pavelka i Dragoljub Todorović, arhitekta konzervator odgovoran za pljačku nekoliko šlepera cementa pre jedno 30 godina kada je prvi put prčkao po Golupcu.

Zahvaljujući petljanju ovog lopovskog Dua Fantasticus originalni projekat je značajno izmenjen, isključivo u cilju povećanja cena i izvlačenja novca iz donacija što je više nego očit razlog da se arhitekta Marija Jovin udalji sa radilišta u Golupcu i da bude isključena iz donošenja odluka, jer je odbila sve dogovore “u četiri oka”, zato što se oni protive njenoj profesionalnoj etici. Inače, originalni projekat bez ikakvih konsultacija sa autorom, a naravno ponovo je naplaćen već urađen posao.

Čitava stvar je na kraju dospela do Stručnog saveta i ministra kulture Vladana Vukosavljevića, kome su po davno uhodanoj praksi u Ministarstvu podređeni saradnici već uspeli da podmetnu na potpisivanje kukavičje jaje, odnosno saglasnost na projektovane pseudokonzervatorske radove u Golupcu pošto iza svega ovoga zapravo stoje razlozi višestrukog uvećavanja cene rekonstrukcije palate, ali nevezano za to jasno je da je svaka cena za ovakvu nerazumnu intervenciju prevelika.

Naravno, nekima je jako smetalo što je arh. Jovin uopšte počela da radi projekat obnove Golubačkog grada jer su jako dobro bili svesni šta će sve biti otkriveno na samom početku radova, a u samoj palati otkrivena je neverovatna pljačka organizivana u režiji tadašnjih konzervatora Gordane Simić i Gute Todorovića koji su umesto punih zidova gradili šuplje kutije koje su napunili smećem i šutom, a šlepere cementa je pojela maca.

Naravno ovakav lopovluk zahtevao je i određene izmene projekta pošto stvarno stanje nije odgovaralo onom na osnovu kojeg je rađen projekat. Na samom početku rada izvođača, odnosno Ornament invest inženjeringa investitoru i stručnom nadzoru dostavljena je statička dopuna projektantskog rešenja, kojom je rešeno fundiranje i pitanje mašinskih instalacija u suterenu, ali je stručni nadzor odbio da ga realizuje. Arhitekta Siniša Temerinski, koji je obavljao konzervatorski nadzor, smenjen je na zahtev Austrijske razvojne agencije, jer je tražio da izvođač radi po projektu i nije dozvoljavao da koristi cement, pa je Mirjana Andrić, direktorka Republičkog zavoda odredila Branu Stojković Pavelku, Dragana Todorovića i Snežanu Jejić za nadzor. Oni su prvim dopisom odobrili izvođaču korišćenje cementa pošto se prema računici izvođača vidi se da je rad sa cementom jeftiniji nego sa krečnim malterom, čime se na nivou cele tvrđave “štedi” oko 90.000 evra, a taj tako ušteđen novac, ostao je “Ornamentu”, umesto da bude utrošen na adekvatnu obnovu tvrđave.

Temerinski je ukazao u svom izveštaju o toku radova, koji je uradio po nalogu Skupštine preduzeća “Tvrđava Golubački grad”, i na izvlačenje para od donacije putem manipulacije sa količinama, koje obavljaju “Safež” i “Ornament”, uvećavajući na nekim objektima količine i po pet puta i sakrivajući to novim fugovanjem, tako da bi pothitno bila potrebna istraga da bi se ustanovili tokovi novca a to bi trebalo da istražuju organi kojima je to posao!

Međutim najstrašnija je činjenica da se tvrđava Golubac, koja je do ovih radova bila gotovo nedirnuta, uništava cementnim malterom, nestručnim zidanjem i obijanjem starih spojnica iz svih faza i ujednačavanjem izgleda novim spojnicama. Na kulama se obijaju sve fasade i potiru faze i sve ujednačeno fuguje, a na palati će se razdvajati staro i novo staklenom fasadom?! A da je stvar dogovorena negde gore potvrđuje činjenica da ministar kulture nikada nije poveo istragu u samom Ministarstvu da vidi ko se sve i kako međusobno umrežio na relaciji Ministarstvo-republički zavod-ornament-safež.

Ovo što su uradili u Golupcu je zločin koji je mnogo veći jer u svemu tome učestvuje i Republički zavod za urnisanje spomenika kulture pod čijim najstručnijim nadzorom se vrši betoniranje srednjovekovnih zidova odnosno trajno uništavanje jer tako preliven betonom, Golubac će biti gotovo neupotrebljiv za nova naučna istraživanja.

Doduše, ima tu još jedan razlog zbog čega je krečni malter zamenjen cementnim, a to je svakako svesrdna preporuka izvesne Marine Bunardžić koja je u Golupcu fingirala arheološki nadzor, a radi se o tome da je njen mužić svojevremeno umalo oćoravio pri gašenju kreča pa se sada Bunardžićka rešila da deluje društveno korisno! E, pošto se projektant Marija Jovin usprotivila ovakvim društveno korisnim aktivnostima i još od početka radova upozoravala na kojekakve mućke i lopovluke zato su uklonili i nju, kao autora projekta i arhitektu – konzervatorskog nadzora, jer su se protivili cementu i betonu jer je projekat Marije Jovin značio samo pokrivanje kula i njihovu zaštitu… Malo je poznato da je po stručnom savetu već spomenute Marine Bunardžić izvršeno kompletno zatrpavanje ostataka prizemlja palate sa stepenicama i dimnjacima od kamina za grejanje a i to je zatrpano blatnjavim kamenom zemljom i šutom, ne bi li se bole sakrili šuplji zidovi izvedeni 1984. godine a preko svega je još izlivena betonska ploča.

A što je u prizemlju palate projektovana mašinska sala sa svim potrebnim postrojenjima nije ni najmanje bitno jer po novom projektu tih postrojenja neće ni biti iako je lova dodeljena i za to! Staklena palata je vrhunski domet projektanata Republičkog zavoda i ne treba biti suviše kritičan već to shvatiti kao inkluziju. Glavni organizator je ADA, a stručni nadzor Safež i izvođač Ornament su izvršioci. Investitor-filolog bez razumevanja samo potpisuje račune koje poture izvršioci. Pošto je Safež uhvaćen sa rukama u cementnom malteru, a radi se o profesionalcima, prebacili su lopticu ograničenom Zavodu da on menja projekat i uvećava cene.

Međutim, direktor kancelarije Austrijske razvojne agencije u Beogradu Klaus Kaper kaže da glavni razlozi za kašnjenje leže u nepotpunoj i lošoj projektnoj dokumentaciji, da bi se potom vadio kako je ADA odgovorna za korišćenje evropskih fondova i na žalost zbog nepotpune dokumentacije koju navodno ADA nije do danas primila Ornament nije bio u mogućnosti da završi posao na vreme da bi potom sam sebi skočio u usta rekavši da su imali rokove koje nisu mogli da probiju zbog finansijskih obaveza koje je ADA imala.

Posebno je bila zanimljiva izjava Kapera kada je trebalo objasniti kako je onda mogla da se počne realizacija projekta ako on nije ispunio sve uslove potrebne za početka radova, a Kaper se na to vadio kako je ključan Zakon o izgradnji i da je uloga ADE bila da raspiše tender i sprovede projekat. Postavlja se stoga pitanje ako je Ministarstvo građevina dalo dozvolu za početak radova kome je bilo u interesu da se sve radi ispočetka jer se kao glavni problem po Kaperu navodi nedostatak proračuna i crteža.

Ako je projekat bio odobren iako je prošao sve kontrole, a to je sve odobrila država, postavlja se i pitanje ko sve i zbog čega na najvišem nivou tolerisao Kapera i njegove trabante i njihovu zajedničku krađu, tim pre jer se ADA u sve uključila tek kada je projekat dobio sve potrebne dozvole.

Posebna je priča tvrdnja Kapera da su svi izvođači radili po ugovoru a da je kao glavni problem za realizaciju projekta bila likvidnost pojedinih kompanija iz čega proizilazi da Kaperu ni najmanje nije smetala činjenica da je Ornament invest inženjeringu isplaćen pozamašan avans za radove koji su kasnili kao Janko na Kosovo pa se stoga sa pravom postavlja pitanje šta je zapravo Kaperova uloga u svemu ovome: da štiti projekat čije finansiranje vodi ili da štiti likvidnost lošeg i nesolidnog izvođača Ornament Invest inženjeringa u njegovoj akciji pranja i nenamenskog trošenja novca?

Da bi se ovo sakrilo naprasno je kao razlog izmišljen loš projekat kako bi se sakrio loš i fušerski rad Ornament invest inženjeringa koji po Kaperu nije kriv za kašnjenja Kaperu ni najmanje nije zasmetalo ogromno povećavanje količine radova jer je kao izgovor za to stalno navodio loš projekat pa je kao krunski razlog navedena kula 4 gde je umesto 60 sati rada utrošeno čak 851 sat rada na sečenju jednog jedinog drveta i čupanju trave i korova što je po njemu normalno jer se sve ustanovljava na samom licu mesta!

Posebna priča su Kaperovi biseri, recimo tvrdnja kako su u toj dokumentaciji, protivno srpskom Zakonu o planiranju i izgradnji, nedostajali brojni delovi, kao što su, na primer, rezultati prethodnih istražnih radova pomoću kojih se utvrđuje količina radova koje je neophodno izvesti tokom realizacije projekata.

Nedostajali su brojni precizni crteži kula i zidina bez kojih je nemoguće izvoditi radove. Neka rešenja data u projektu su čak bila pogrešna i neodgovarajuća stanju na terenu i da su realizovana tako kako u projektu stoji ugrozila bi tvrđavu!

(Autor: Stanislav Živkov)