Monasi iz manastira Gornjak ponovno su se našli u središtu kontroverze nakon što su preko policije zapretili starcu, isposniku da napusti pećinu iznad manastira Blagoveštenje. Ovaj incident izazvao je pažnju javnosti i osude zbog nepoštovanja i nehumanog postupanja prema čoveku koji sam po sebi predstavlja jedan od svojevrsnih simbola Homolja.
Naš dopisnik posetio je Gornjačku klisuru kako bi pronašao isposnika i čuo njegovu stranu priče. Usamljeni isposnik koji nije želeo pred kamere i teško je pristao na razgovor, izrazio je tugu i nezadovoljstvo zbog situacije koja mu je nametnuta. Naglasio je da se ne razume u novine i društvene mreže i ne ume sa tim, ali da će rado porazgovarati sa nama kao s ljudima.
On je rekao da je preko vernika poslao pismo vladiki Ignatiju, nadajući se da će mu skrenuti pažnju na svoju situaciju i moliti ga da interveniše kako bi sprečio njegovo izbacivanje iz pećine. Podsetićemo da je njegova pećina udaljena 50 metara od samog manastira Blagoveštenje i da se nalazi na granici crkvene i državne zemlje.
Isposnik nije želeo da javno ističe svoj slučaj, no nakon dužeg ubeđivanja novinara, pristao je da podeli sadržaj pisma koje je uputio vladiki Eparhije Braničevske Ignatiju Midiću.
Iako je homoljski starac taj kome bi se trebalo izviniti, njegovo pismo je ispunjeno molbama i izražava njegovu posvećenost Bogu i želju da ostane u pećini kako bi nastavio svoj duhovni život. U njegovim rečima može se osetiti ljubav i poštovanje čak i prema ljudima koji mu prete izbacivanjem iz pećinskog skita. Rekao je da mu nisu poznati incidenti i raniji sukobi koji se vezuju za monahe, ali u očima mu se mogao videti strah da bi mu neko preko noći mogao upasti u pećinu i razrušiti skit, što je on uporno u svojoj skromnosti i poštovanju negirao kao mogućnost.
Mnogi vernici i sveštenici iz okolnih mesta takođe tvrde da su monasi iz manastira Gornjak prekršili duh monaškog života i principe gostoprimstva i razumevanja koji bi trebali biti temelji njihove zajednice. Ovakvi komentari mogu se pročitati širom društvenih mreža ali i čuti od meštana okolnih sela koji imaju veoma loše mišljenje o novom bratstvu. Prema njihovim rečima, često su bili neprijatni prema vernicima, a nedavni čin prema isposniku bila je kap koja je prelila čašu.
Ljudi su osudili postupanje gornjačkih monaha, smatrajući da bi duh hrišćanske ljubavi i razumevanja trebao prevladati u ovakvim situacijama. Takođe su izrazili podršku homoljskom pustinjaku i pozvali crkvene autoritete da se pozabave ovim pitanjem, zaustave monahe i ograde se od njihovih postupaka.
Isposnik je istakao da će ako ga budu primorali napustiti pećinu koju je naselio po blagoslovu, ali je ipak pristao da u tom slučaju dokumentujemo njegovo izbacivanje i eventualne fizičke posledice koje bi mogle narušiti njegov mir u skitu.
Nakon duge borbe i odricanja, isposnik Dušan je svojim rukama stvorio jedinstvenu i skromnu oazu u pećini, gde je proživeo prethodnih 20 godina spavajući pod otvorenim nebom. Međutim, monasi iz manastira Gornjak, iako su svega nekoliko puta prošetali do Blagoveštenja, već su počeli da razmišljaju o komercijalizaciji ovog mirnog kutka prirode, ignorišući sve što je isposnik svojim naporima izgradio. Ove ideje za komercijalizaciju Blagoveštenja mogu dovesti do uništenja duhovne atmosfere, mističnosti i svetosti ovog mesta koje bi moralo ostati netaknuto, kao spomenik kulture.
Dok ovaj starac skromno živi svoj duhovni život, monasi iz manastira Gornjak pokušavaju da ostvare finansijsku dobit i ne žele nikakvu prepreku na svom putu, pa ni rupu u steni.
SADRŽAJ PISMA KOJE JE DUŠAN POSLAO IGNATIJU:
“Preosvećeni vladiko Ignatije, sada više nego ikada treba mi Vaše duboko razumevanje i nadam se Vaša dragocena pomoć.
Ime mi je Dušan Višić, viši medicinski radnik iz Beograda. Početkom 2004. godine, po blagoslovu mitropolita Amfilohija Radovića, kao iskušenik sa Miholjske Prevlake pod epitimijom poslat sam radi duhovnog i telesnog pročišćenja da živim i radim u postu i molitvi u skitu – pećini iznad manastira Blagovesti.
Naloženo mi je da u Gornjačkoj klisuri, uz dato pravilo kao obavezni rukodelj, pokrenem inicijativu za obnovu i održavanje što više planinskih izvora u tom delu Homolja. Radim i radio sam to uz pomoć lokalnog stanovništva i pod blagoslovom i toplim razumevanjem igumanije Veronike uspevao sam da sprovedem u delo delom kao radnik – zidar, a delom kao priložnik i ktitor. Osnove zidarskog zanata izučavao sam u manastiru Podmajne u Budvi i tokom obnove manastira na Miholjskoj Prevlaci.
U Podmajnama sam takođe po blagoslovu igumana Benedikta ovladao procesom proizvodnje sveća po starim monastičkim pravilima i procedurama. Kao dopunu tog znanja usavršavao sam zanat proizvodnje sveća i u Poganovskom manastiru pod blagoslovom igumana Mardarija.
Od mitropolita Amfilohija dobio sam jedan zanimljiv blagoslov – da se molitveno, bez nasilja, snađem sa gomilom zmija otrovnica koje su bile svuda oko mene i čak spavale sa mnom. Blagoslov je bio da mogu da ih slobodno i vešto hvatam golim rukama, što je on i sam demonstrirao. Vremenom sam se sprijateljio sa zmijama i svim životinjama. Isto tako su mi prijatelji bili usamljeni vukovi, šakali i ostale zveri.
Sada, ne znam zašto, novo bratstvo iz manastira Gornjak, tog istog manastira u kome sam radio po blagoslovu igumanije na obnovi manastirskog imanja posle poplava 2000. godine, tog istog manastira u kome sam radio sa pčelama, radio sa stokom i održavao štalu, tog istog manastira u kome sam po blagoslovu igumanije učestvovao u višegodšnjoj reparaciji i restauraciji manstirske kapele na izletištu Čvarinac, tog istog manastira gde sam sa radnicima zidao i gradio neke od manastirskih prostorija, sada zahteva od mene da napustim skit pećine. Ovo traže ni ne sanjajući kakve to posledice može imati po mene i hiljade ljudi u Srbiji koji su štedro, nesebično, izdušno podržavali mene i moj rad dajući mi hleb, građevinski materijal i alatke za rad.
Napominjem da sam prošle godine imao posetu jednog od monaha novog bratstva koji je iskreno podržao moj život u skitu, shvativši da se radi o višedecenijskom podvigu. Uz obećanje da će mi sutradan poslati i izvesne zalihe tamjana i briketa, što je po kuriru i urađeno na čemu sam mu ja i dan danas beskrajno zahvalan.
Ali sada, ne znam zašto, bratstvo manastira Gornjak naprasno zahteva od mene i poručuje mi preko policije da napustim skit pećine.
Ipak, dužan sam shodno onome što sam poneo iz višegodišnjeg iskustva širom naših manastira, shodno onome što je meni dato u skitu tokom višedecenijskog boravka, da kažem da je nebeski mehanizam po udaru na mene i moj rad pokrenut. Vi, kao vladika, vrlo dobro znate šta to znači jer bratstvo jednog manastira bez ikakvog razloga izbacuje brata iskušenika.
Nadam se da ćete zaista razumeti da je blagoslov jednog mitropolita, koji traje bez obzira na njegovo predstavljenje Gospodu, punovažan i neoboriv i da ga samo on može povući. Ono što je sada jedino važno je zdrav razum, vera u Gospoda i Vaše dopuštenje da ostanem gore jer nikome ništa nisam učinio nažao.
Sve ovo što sam Vam napisao želeo bih, ako je to ikako moguće, i lično da Vam prenesem i potvrdim.
Boravak u mom skitu vidim kao svoj sveti duhovni poziv, kao sluga Gospodnji i sluga svih onih koji su molitvama uz mene i kojima je moj rad od koristi. Gospod me je pozvao da bez ikakve nadoknade radim i pomažem u Gornjačkoj klisuri.
Da li shvatate koliko je suza, znoja i doslovno krvi ugrađeno u moj skit? Verujem da shvatate šta znači uklanjanje svega toga i mene, pa Vas najiskrenije molim da im naredite da me jednostavno ostave na miru.
Ovo pismo šaljem po prvom verniku koga sam sreo na drumu i koji je pristao da moje pismo prepiše i pošalje Vama.
S dubokim poštovanjem,
grešnik Dušan Višić.”
Dušan je zabrinuto otišao rekavši nam da je pismo poslao dan ranije i da sada čeka odgovor vladike Ignatija iako ne zna ni kako će ga primiti pošto boravi u svom skitu, ali se nada iskrenoj i poštenoj reakciji braničevskog vladike.
Mi se nadamo da će vladika, uprkos svim obavezama i raznim preokupacijama o kojima se moglo čitati po medijima prethodnih godina naći i nekoliko minuta vremena za ovog izmučenog i siromašnog čoveka. Homoljski starac nema bogatstvo kojim bi ih mogao darovati ali ima ono što zavređuje pažnju svakog dobronamernog duhovnika – rad, molitvu, podvižništvo i poštovanje.
(Tpknews.com)
Neće Ignjatije da udari na bratstvo jer i on nije ništa bolji od njih. Pohlepa je prioritet sveštenstva (čast malobrojnim popovima koji su još uvek časni i POŠTENI) u Srbiji. Od manastira Tumane napraviše vašarište, koriste nevolju naroda zarad ličnog bogaćenja. Umesto mira i tišine koje je nekada krasilo manastir Tumane sada je to vašar na kome monasi prodaju sve i svašta lakovernom narodu. Plaćaju narod koji dolazi iz daleka da svedoče o izlečenjima i redovno se reklamiraju na TV. Žalosno je što su počeli da proganjaju i teraju pravog vernika zarad bogaćenja. Jedino narod tog kraja može spasiti isposnika i Oterati bagru koja se izdaje za monahe. S verom u Boga molite se za opstanak isposnika.
Verni narode ujedinite se i spasite ovog divnog čoveka. Što se tiče manastira i svetiteljima, njima neka je slava i milost, Bog sve gleda. U manastiru Tumane treba napraviti kodeks oblačenja i svaku ženu koja dođe sa bukvalno vidljivim minićem i zadnjicom, a lično sam je videla u manastirskoj prodavnici i prodavac je video i nije je izbacio. Čak je nije ni opomenuo. Zar se tako dolazi u manastir? Da li je to poštovanje prema svetiteljima? Kako vas nije stid. Prekrstila sam se. Ne može tako da se dolazi u manastir. Nije to pijaca. Monasi bi mogli više da se posvete ljudima i da razgovaraju sa njima, a ne samo ekskurzije. Narod sve vidi. Ovog čoveka ostavite na miru ako za Boga znate.