Trideset godina. Toliko je trebalo da se decenijsko eksperimentisanje, glumatanje i teološko srljanje pretvore u ono što je 14. novembra viđeno u Braničevskoj eparhiji – totalni krah dostojanstva Crkve.
Kod Ignjatija Midića, Liturgija je odavno postala scenski performans, opskurna umetnička instalacija za samozaljubljene moderniste. On se na službi ponaša kao da je lično „liturgijski Hristos“, dok veru i pobožnost ostavlja za neke druge, one koje naziva „zaostalim vernicima“.
Njegova teologija izbrisala je i pakao i raj, i mitarstva, i poslednji sud. Smrt je po njemu, prelazak u „nebiće“. Zato valjda i nema nikakvog razloga da se iko trudi oko spasenja, dokle god postoji dobra kuhinja i kvalitetan pribor.
I zato kod Midića Liturgija ima samo jedan cilj, da se formalno odradi. Da se obavi protokolarno, kao uvod u ono što on smatra pravom „službom“ – ručak.
A kakav ručak?
Skupocen escajg, tri tanjira po gostu, tri čaše za posebno odabrana pića, raskoš kao u luksuznim banjskim hotelima. Slavska trpeza na nivou visoke diplomatije, a ne duhovnosti.
Četiri postavljanja za dva dana. Prvi dan ručak i večera. Drugi dan, repriza.
I sve to dok se priča da je crkveni narod sve siromašniji, da se vernici mole za osnovne potrebe, da se Crkva „bori“ za moral i skromnost. Skromnost? Kod Midića skromnost postoji samo kao misaona imenica u kanonskim knjigama koje nikada ne otvara.
Na slavljenju se okuplja „elita“, episkopi ekumenisti, modernistička bratija, sveštenici ulizice, monasi bez stida, ali i političari, biznismeni i ateisti.
Da, ateisti. Oni najviše vole Midićevu Liturgiju. Nema posta, nema pripreme, nema ispovesti. Sve instant, sve opušteno. Idealno za one koji veru shvataju kao kulturni program, a Crkvu kao restoran sa povlasticama.
Za stolom, ni pomena o veri, Bogu, moralu, spasenju. Samo jelo, piće, novac, projekti, uticaji. Orkestar, pesme, provod.
Crkvena slava? Ne. Ovo je dvodnevni elitni dernek pod mantijama.
Fotografije? Zaboravite. Midić je sve zabranio. Čak je zabranio i slikanje službe. Jer kakva bi to slika bila, episkop koji se bahati za stolom, okružen „vernicima“ koji su tu samo zbog profita i statusa?
Ali jedna fotografija se probila. I ona je dovoljna da razotkrije celu konstrukciju.
Na toj fotografiji, pored Midića, sede Nikanor banatski i Justin žički. Desno. Levo. Kao dva stuba licemerja.
Ljudi koji decenijama glume sukob, kritiku, „borbu za pravoverje“, sada sede uz Ignjatija, nazdravljaju, jedu, piju.
Justin, samozvani branilac tradicije, sedi pored Jovana Šumadijskog, u Kragujevcu poznatog kao „zmija“ i „kafanski vladika“. Nikanor, koji je nekada pretnjama udarao po modernizmu, sada se smeši kao počasni gost.
To nije Crkva. To je politička krimi-scenografija. To je orkestrirano licemerje.
„Ovi ljudi više nisu pravoslavni“ – oštra rečenica, ali istinita. Kada episkopi glume političare, kada se vere sete samo kad treba stati pred medije, kada se Liturgija pretvara u uvod za hedonistički ručak, onda nije pitanje da li je reč o otpadiji. Pitanje je – koliko je duboko to dno? Ima li uopšte kraja?
Jedina uteha može biti u narodu koji vidi šta se dešava i više ne pristaje da ćuti. Jer ako se čeka da se Crkva sama od sebe vrati Pravoslavlju, čekaćemo do Sudnjeg dana kog, po Midiću, ionako nema.
(Tpknews.com/Insajder Ž.)
Komunisti vratite se, sve vam je oprošteno.
Nemamo više našeg živog sveca branioca pravoslavne vere, episkopa Hrizostoma Vojinovića iz našeg Salakovca, kao „Tihog glasa“ da nas opominje, poučava i vodi kao dobar pastir i zaštiti od ovih padobranaca i stokupljavine koji su vukovi u crnim ogrtačima.
Izuzetna analiza🙏 Hvala ovom portalu za to što nam otvara oči!
Да ли се аутор овог ругобног и примитивног текста некада упита, где ће му душа? Изгледа и не помишља да може рука која је куцала ове антицрквене гадости да се осуши, или језик да му отпадне. Ни усташе (данашње) не пишу ружније о СПЦ него овај несрећник.
Pope oladi.