U austrijskim gradovima, daleko od očiju javnosti u Srbiji, odvija se trend koji među našim ljudima izaziva ozbiljnu zabrinutost. Reč je o postupanju socijalnih službi u slučajevima u kojima i najmanji školski konflikt može postati okidač za otvaranje postupka koji vodi ka oduzimanju dece iz bioloških porodica.
Dvojica uglednih Srba iz dijaspore, bez ikakvih krivičnih prijava ili socijalnih dosijea, obratila su se redakciji portala Srpski ugao moleći da njihova imena ostanu sakrivena kako se, već sada komplikovana borba sa austrijskim institucijama, ne bi dodatno otežala.
Prema njihovim svedočenjima, scenarijo u oba slučaja bio je gotovo identičan. U školskom dvorištu dođe do svađe, gurkanja ili tuče, situacija kakva je oduvek rešavana pedagoškim razgovorom. Međutim, ovog puta nastavnici više nisu prvi i poslednji autoritet. U priču ulaze socijalni radnici.
Dete se odvodi iz razreda i bez prisustva roditelja vodi na razgovor koji se formalno predstavlja kao briga o dobrobiti maloletnika. Roditelji, međutim, taj razgovor opisuju kao ispitivanje.
Pitanja koja se postavljaju, prema navodima naših sagovornika, idu duboko u porodični život:
– Da li te tata klepi po guzi kad si bezobrazan?
– Da li se mama dere?
– Da li se plašiš da kažeš istinu?
Roditelji tvrde da socijalni radnici deci “stavljaju reči u usta”, da se izjave izvlače iz konteksta i u službenim beleškama predstavljaju kao pokazatelji zanemarivanja ili zlostavljanja. Ističu da se nikada nije radilo o nasilju, već o tradicionalnom načinu vaspitanja kakav je u srpskim porodicama uobičajen, ma koliko o njemu postojale polemike.
Jednom od sagovornika deca su oduzeta već šest meseci. Do danas, kaže, ne zna gde se tačno nalaze. Direktan kontakt ne postoji, dozvoljen mu je samo strogo nadzorisan vid komunikacije.
Drugi otac, takođe ugledan i bez ijedne crne tačke u biografiji, živi u neizvesnosti i strahu da će socijalna služba svakog dana zakucati na vrata sa nalogom za privremeno oduzimanje deteta.
Ni jedan ni drugi slučaj nije povezan sa kriminalom, niti sa objektivnim rizicima po decu. Jedan incident iz školskog dvorišta bio je dovoljan da čitava porodica bude stavljena pod prismotrom austrijskog sistema dečije zaštite.
Zvanični podaci Austrije pokazuju da više od 13.000 dece i adolescenata živi van svojih bioloških porodica, u hraniteljstvu, specijalizovanim ustanovama i privremenim domovima. Još desetine hiljada nalazi se pod različitim merama nadzora.
Podaci se ne vode po nacionalnoj pripadnosti, pa je nemoguće pouzdano utvrditi koliko je među njima dece iz srpskih porodica. Međutim, iskustva naših ljudi ukazuju da su upravo doseljenici često u nepovoljnijem položaju, zbog jezičke barijere, kulturnih razlika i nedovoljnog razumevanja procedura.
Sagovornici ističu da prevodilac neretko stiže prekasno, da ne razumeju razliku između “dobrovoljne saradnje” i faktičkog uvođenja u proces koji vodi ka oduzimanju deteta, kao i da im se ne objašnjavaju posledice davanja saglasnosti socijalnim radnicima.
Gde je odgovornost institucija? Zaštita dece mora biti apsolutna. Ali izdvajanje maloletnika iz porodice jeste najteža, krajnja mera. Ona se može primeniti samo kada su iscrpljene sve druge mogućnosti.
Upravo zato, austrijske institucije imaju obavezu da spreče zloupotrebe sistema, obezbede transparentnost i potpuno jasno informišu roditelje, posebno strane državljane, o njihovim pravima, obavezama i pravnim sredstvima koja im stoje na raspolaganju.
Kada porodice migranata uđu u kombinovani mehanizam škola, socijalna služba, psiholozi, sudovi, mnogi roditelji, kako ističu naši sagovornici, osećaju se kao da se nalaze pred zatvorenim sistemom koji ne razumeju i ne mogu da iskontrolišu.
POGLED REDAKCIJE PORTALA SRPSKI UGAO
Zaštita dece je neupitna. Ali izdvajanje deteta iz biološke porodice ne sme postati automatizam, niti posledica administrativnog nesporazuma ili kulturološke razlike. Broj od 13.000 dece van svojih porodica jeste signal da sistem mora biti dodatno preispitan.
Srpska zajednica u Austriji ima pravo da zna:
– kako se donose odluke,
– koja su prava roditelja,
– gde mogu da potraže pomoć,
– i kako mogu da spreče da budu žrtve pogrešne procene.
Smatramo da je neophodna veća transparentnost rada socijalnih službi, obavezno angažovanje prevodilaca i pravnih savetnika za strance, kao i snažnije uključivanje srpskih udruženja i diplomatsko-konzularnih predstavništava u zaštitu prava naših porodica.
U suprotnom, ovakvi slučajevi će u dijaspori nastaviti da se doživljavaju kao ciljano usmereni pritisak, a ne kao sistem koji prvenstveno treba da štiti decu i njihove roditelje.
(mr Jasmina Dragutinović/Srpski ugao)
