Slogan „Za našu decu – Aleksandar Vučić“ nikad nije veličanstvenije zvučao nego sada, par dana nakon što je javnost u Srbiji saznala za otmicu deteta ratnom veteranu iz Aljudova kod Malog Crnića.
Naime, 14. oktobra, 15 dana pre otmice malog Alekse, održana je sednica Skupštine opštine Malo Crniće kojom je obeležen Dan opštine.
Tom prilikom Skupština opštine Malo Crniće donela je odluku da kao najzaslužnijem građaninu opštine Malo Crniće u 2020 godini, dodeli plaketu, i novčanu nagradu u iznosu od 12.000 dinara, zbog navodnog značajnog doprinosa u uspostavljanju i unapređenju socijalne zaštite, baš direktorki Centra za socijani rad, Dijani Mirković, koja je samo dve nedelje nakon toga, majci bukvalno iz naručja otela dete i pobegla sa njim u nepoznatom pravcu.
Naravno da vladajuća koalicija u Malom Crniću u svemu ovome ne vide ništa loše, jer oni i kažu „Za našu decu!“ I, samim tim, baš sve je normalno u njihovom sistemu vrednosti, jer Srbija se danas, naizgled svih, stvara za njihovu decu i po meri njihove dece i to je jedina vizija koju ova nekarakterna politička bulumenta danas i ima.
Da vaša deca rade za njihovu decu. Da vaša deca budu sluga njihovoj deci. Da vaša deca budu na silu otimana, a da njihova deca budu divna, srećna i nasmejana u „Hit tvitu“ na Pinkoviziji.
Pitamo stručnjake, branioce najboljeg interesa malog Alekse, kako otimanje na prevaru od roditelja i iz sopstvene kuće, i predavanje potpunim strancima od strane potpunih stranaca, utiče na psihu petogodišnjeg deteta koji je 24 sata provodilo sa svojim roditeljima, naročito majkom?
Šta to dete sada misli, oseća, kakvi se strahovi, neizvesnosti, brige, roje u njegovoj malenoj glavi?
Kakvo poverenje može da ima u svet oko sebe, ako je onog koji je po njegovom detinjem shvatanju, bio njegov najveći zaštitnik i uzdanica, držala policija dok su njega odvodili u nepoznato?
Da li Željko Topalović, koji je ratovao za ovu zemlju, koji je pre dvadeset godina sprečio odvođenje komšijske dece u hraniteljsku porodicu i podigao sina od 18 godina, zaslužio da mu „stručnjaci“ otmu mlađeg sina?
Da podsetimo, 29. oktobra socijalne radnice su, uz pomoć policije koja je držala oca, a bratu naložila da bude u sobi, uzele dete sa šolje u kupatilu i sa njim se trčeći uputile prema kolima. Majci su rekle da samo „žele da vide dete i da mu daju igračku“. Dete je predato hraniteljima u Mirijevu, opština Žabari na „čuvanje“, uz mesečnu nadoknadu od blizu 50.000 dinara. Da ironija ovog košmara bude veća, roditelji su sudskim rešenjem obavezani da uplaćuju 1.000 dinara do 15. u mesecu na ime izdržavanja deteta, što im je jedino „pravo“ koje je ostalo.
U sudskoj presudi, kojom je roditeljima delimično oduzeto roditeljsko pravo, sud se poziva na navode centra za socijalni rad, kako je „kuća prljava, sudovi neoprani, dete musavo“. Navode da su dete redovno vodili kod lekara (centar je zatražio, jer je dete mršavo), ali da „nisu slušali preporuke lekara“, a to je bilo da dete ima 6 obroka dnevno. Roditelji su testirani psihološki i nije nađena nikakva smetnja koja bi uticala na uskraćivanje roditeljskog prava.
Zamerke o „higijeni“, koje su se stalno ponavljale u rešenju, posledica su činjenice da kuća nema vodu, a to je posledica nedostatka novca za priključak, što opet sve dovodi do siromaštva kao glavnog uzroka problema, koji niko od nadležnih institucija nije pokušao da reši. U navodima centra za socijalni rad Malo Crniće nije bilo ni pomena ni o kakvom nasilju, niti zlostavljanju deteta, već samo paušalnih pretpostavki o njegovom „najboljem interesu“.
(Tpknews.com)
Sta drugo ocekivati od nekog ko je regularno zavrsio sedam razreda osnovne skole. Kasnije je vanredno dovrsio osnovnu skolu. Ne bi me zacudilo da Malisa Antonijevic sada ima I doktorat.
Ma oni su dobro prošli, koja policija koji bakrači bi mogli i imali pravo da otimaju decu od roditelja, u pojedinim slučajevima tu bi i žrtava bilo, ali pre svega ko je mogao da brani jadnu porodicu u datom trenutku otimanja ovo ti je gore nego pod turcima kad smo bili.