Na papiru, građani mogu da vide koliko oni koji ih predstavljaju i raspolažu njihovim novcem, zarađuju i koliku imovinu imaju. U stvarnosti, to je samo deo onoga što prijavljuju Agenciji za sprečavanje korupcije.
Naime, svi mi možemo da vidimo samo novac koji dobijaju iz budžeta, šta imaju od nekretnina na svoje ime ili kojih firmi su vlasnici. Ono što ne vidimo su stanovi i novac koje su preneli na bračne partnere, kao ni firme u kojima su do juče bili vlasnici, a sada ih, na primer, vode njihova deca. Ne vidimo ni koliko zarađuju od iznajmljivanja nekretnina, od trgovine akcijama i bitkoinima.
Zoran Stojiljković, bivši predsednik Odbora Agencije za sprečavanje korupcije (ranije Agencije za borbu protiv korupcije), kaže da kada je neko u politici mnogo bogat ili mnogo siromašan, to nije nešto što dobro prolazi kod građana. Zbog toga se svi kreću u srednjem okviru koji je građanima razumljiv i ne izaziva. Prema njegovim rečima, stalno je prisutan interes građana da znaju imovinu funkcionera i kako se ona menja, ali i interes funkcionera da je sakriju.
„To je večita igra mačke i miša.“
Advokat Ivan Ninić kaže da ono što Agencija objavljuje o imovini funkcionera nije dovoljno transparentno.
„Stvara se jedan privid da je njihov životni standard na tacni dostupan javnosti, ali to suštinski nije tako.“
I SVE PO ZAKONU
Šta građani mogu da vide od imovine koju poseduju funkcioneri i njihovi članovi porodice, određeno je Zakonom o sprečavanju korupcije (nekada Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije). U njemu se navodi da se javno prikazuje novac koji funkcioner dobija iz budžeta, koje nekretnine, automobile i druga prevozna sredstva ima, kao i da li ima štednje u banci i akcije u nekoj firmi. Ono što se ne vidi na sajtu Agencije su između ostalog podaci o tome koliko funkcioneri zarađuju privatno, kao ni koliku imovinu i prihode imaju članovi njihove porodice.
Stojiljković koji je od 2010. do 2016. bio u odboru Agencije, kaže da je jedan od argumenata za to da se ne objavljuje sva imovina bio da bi se u suprotnom funkcionerima crtala meta na čelu.
Sagovornici CINS-a kažu da privatne podatke ili one koji bi mogli da ugroze bezbednost ne treba otkrivati, ali da bi javnosti trebalo da bude dostupno više podataka.
Iako je Zakon od donošenja nekoliko puta menjan, spisak imovine funkcionera koji je javno dostupan nije mnogo proširen.
Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbije, kaže da su oni tražili da se, između ostalog, javno prikaže koliko funkcioneri zarađuju privatno, kao i ko su ljudi koji su sa njima povezani, a koji bi mogli da utiču na njihov rad. Međutim, prema njegovim rečima, nikada nije bilo volje za tim.
Podaci o imovini koji su skriveni od javnosti se ne daju čak ni kada postoje sumnje na neku zloupotrebu.
Nenadić kaže da se imovina funkcionera kontroliše na dva načina – tako što je kontrolišu zaposleni u Agenciji, ali i tako što građani, mediji, udruženja i drugi ukazuju na moguće skrivanje imovine.
„Ukoliko oni ne mogu da vide da li je ta imovina prijavljena ili ne, ta vrsta kontrole gubi smisao“, objašnjava Nenadić.
Advokat Ivan Ninić tvrdi da je najveći problem nedostatak političke volje da ova institucija radi svoj posao.
„Agencija ne oseća više ni potrebu da komunicira sa javnošću na način na koji je to nekada radila.“
Iz ove institucije nisu želeli da obezbede sagovornika za CINS jer, kako kažu, na „novinarska pitanja odgovaraju isključivo preko zvanične mejl adrese“.
LEGALNO SKRIVANJE IMOVINE
Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbije kaže da Zakon o sprečavanju korupcije omogućava funkcionerima da legalno sakriju deo imovine. Oni mogu da budu vlasnici neke firme, što moraju da prijave, ali ne moraju da prijave imovinu koja je u vlasništvu firme.
„Ako su funkcioneri dužni da prijave nekretnine i automobile, imalo bi logike da prijave i nekretnine i vozila koja su u vlasništvu firme, a koje oni de facto koriste.
“Zbog ovoga su iz Transparentnosti tražili da se javno objavljuju i podaci o imovini koju funkcioner koristi ali nisu u njegovom vlasništvu, već vlasništvu njegove firme.
(Tpknews.com/CINS)
