Golubac, grad tvrđave, vetra i sada – poštanskog čekanja. Dok većina građana pakuje ražanj i pivce pred Prvi maj, u opštinskoj zgradi se znoje dlanovi.
Naime, kako saznaje Insajder Mileta Sova, pred praznike je u tišini i bez mnogo fanfara u Golubac pristigla delegacija Pošta Srbije. Ne, nisu došli da uruče orden za rad ili čestitku za domaćinsko poslovanje. Razlog posete je mnogo „teži“ – i bukvalno i budžetski – nagoveštaj da će pošta u Golupcu biti – zatvorena.
Prema zvaničnom obrazloženju, zgrada u kojoj se trenutno nalazi pošta je u toliko lošem stanju da je za njenu sanaciju potrebna suma koja bi i beogradske opštine naterala da se zamisle. Za Golubac, to je – nemoguća misija.
Ali, da se razumemo – pošta nije htela da zvecka ključevima odmah. Ljudi iz Beograda su, po saznanjima Mileta Sove, bili dovoljno „gospodski“ da opštini ostave rok da se pronađe adekvatan prostor. U prevodu – „Molite se da nam nađete nešto brzo, inače se selimo… ili pak – gasimo šaltere.“
I tu počinje kreativna oda javne improvizacije. Prva i zasad jedina ideja – pošta bi mogla da se preseli u zgradu gde je nekada bilo odeljenje lokalne gimnazije. Prostor postoji, nije u raspadu (još uvek), a već je bio u javnom vlasništvu. Ideja nije loša – bar za sada, ali, kao što znamo, u Golupcu je put od ideje do realizacije duži od reda za penziju u ponedeljak ujutru.
Sasvim nesvojstveno onima koji do juče nisu hteli da „mažu kancelarije“ sa manje od 200 kvadrata i klima uređajem po sobi, sada su ljudi iz lokalne vlasti primorani da mole. Bukvalno. Pošta Srbije je, u svom štrokavo-namenskom stilu, saopštila da ili će se naći pristojan prostor ili će građani Golupca poštu obavljati – preko grane.
Šta to znači u praksi? Poštanske usluge u Velikom Gradištu ili Kučevu? Ili nova realnost u kojoj će kuriri postati novi narodni heroji?
Delegacija je odredila rok. Tik-Tak. Odbrojavanje teče. U tom periodu, opština mora da sredi, pripremi, adaptira i preda prostor koji bi bio dostojan moderne pošte (da bar ne prokišnjava i da ima toalet).
Ako opštinari zaista nešto urade u tom roku, to bi bilo prvo čudo Golupca nakon one legende sa Tvrđavom i vizantijskim monasima. Ako ne – pa, uvek možemo da se vratimo golubima kao prevoznicima pisama. Simbolično, a i ekološki.
Ova situacija nije samo problem jedne zgrade. Ovo je još jedna potvrda hronične nebrige, improvizacije i upravljačke pasivnosti koja je godinama kleštima stezala male sredine poput Golupca. Institucije se gase, usluge se ukidaju, a lokalna uprava reaguje tek kad se nešto zapali – ili prokišnjava.
Građani ostaju bez pošte. Sutra možda i bez biblioteke, doma zdravlja ili, ne daj bože, kancelarije za izdavanje ličnih karata. A sve to pod velom „racionalizacije“ i „budžetske discipline“.
Umesto da planiraju, opštinari u Golupcu sada gase požare. Bukvalno i metaforički. Pošta je samo jedan u nizu alarma. Da li će reagovati na vreme ili ćemo uskoro umesto poštanske marke kupovati gorivo za put do najbliže opštine? Videćemo. Rokovi teku.
(Tpknews.com/@Mile Sova)
