Dok svetska cena nafte tone, Srbija tradicionalno drži gas u „patosu“ – ali samo kada su u pitanju cene goriva. Potrošači s pravom postavljaju pitanje – ako barel na svetskim berzama pada, zašto onda na pumpama i dalje vlada visoki oktan izdržljivosti prema pojeftinjenju?
Odgovor, po svemu sudeći, leži u komplikovanom spletu domaće birokratije, državne alavosti i tržišne farse. Generalni sekretar Udruženja naftnih kompanija Srbije, Tomislav Mićović, u seriji medijskih nastupa pokušao je da objasni zašto se Srbija po pitanju cena goriva „ne uklapa u regionalnu sliku“. Ali umesto odgovora dobili smo još jednu lekciju iz discipline „kako sve može biti komplikovano kada nećeš da smanjiš cenu“.
Da krenemo od početka – preko 58 odsto cene goriva u Srbiji otpada na državne dažbine. Da, više od pola onoga što platite prilikom točenja ide u državnu kasu. Svi pričaju o ceni sirove nafte, ali ona je samo deo jedne daleko surovije jednačine. Dok u Bosni i Severnoj Makedoniji država uzima manji deo kolača, naša vlast se ne libi da otkine i poslednju koru hleba zarad budžetske gladi.
Već tri godine, cene goriva u Srbiji su „regulisane“ formulom koju je sastavila država. Ona uzima u obzir ne cenu nafte, već kotacije benzina i dizela kao derivata, kurs dolara i takozvane „zavisne troškove uvoza“. Ali kada cena nafte u svetu drastično padne – formula se ne „pomera“ istom brzinom. Nije problem da formula funkcioniše kada cene rastu – tad radi kao sat. Ali kad treba da ide u rikverc – odjednom postaje komplikovano.
Kako Mićović objašnjava, većina uvoznika je zbog pretnji sankcijama NIS-u morala da poveća zalihe goriva dok je cena bila viša. I onda kada je nafta počela da pada – oni su ostali „zarobljeni“ skupim zalihama. Potrošač, naravno, ne sme da oseti taj luksuzni neuspeh. Najvažnije je da „ima goriva“, kaže Mićović. Da li je jeftino? Nije bitno. Da li ste platili tržišnu cenu? Ni slučajno.
Mićović vešto podseća da „nemaju svi iste troškove“ za dovoz derivata. Ali da li to opravdava maloprodajne cene koje ne odgovaraju globalnim trendovima? Uvođenje sankcija NIS-u nije rezultat tržišta – već politike. Kao i sve ostalo u našem energetskom sektoru. A kad politika diktira tržište – potrošač uvek izlazi na kratkom štapu.
Carski argument zašto je gorivo kod nas skupo leži u – akcizama. Po Mićoviću, to je politika svake države. U našem slučaju, to je politika „puni budžet preko leđa vozača“. U Severnoj Makedoniji, na primer, ukupne dažbine na dizel su 43 evrocenta, u Bosni 53 – a u Srbiji? Celih 91 evrocent. To je politika koja ne prati tržište, već finansijsku halapljivost.
Mićović nam još poručuje da se uticaj cene sirove nafte vidi tek posle nekog vremena. Koliko tog vremena treba da prođe? Dan, nedelju, mesec, izbori? Dokle ćemo gledati kako Mađarska ima 27% PDV, a gorivo je i dalje jeftinije nego kod nas?
PUMPAJ DOK MOŽEŠ
Srbija ne prati cenu nafte – ona prati sopstvenu političko-fiskalnu agendu. Sve ostalo je PR za medije i narodu za utehu. Umesto realne cene na pumpi, dobijamo zamršene formule, zalihe iz prošlosti, i večitu mantru – „država zna najbolje“. Dokle tako?
U ozbiljnoj tržišnoj utakmici, potrošač u Srbiji je samo publika. Karte su skupe, ali nema aplauza. Samo zvuk točilja koji odzvanja kao podsmeh razumu.
(Tpknews.com/@Ivan Č.)
