Tužna slika iz Srbije – u školskoj klupi u celoj školi samo jedan đak. Ovo je priča o dečaku Pavlu, ali i prava razglednica iz jednog sela nadomak Velikog Gradišta, kojim, umesto dečje graje, odjekuje samo košava.
Kada je osnovana, 1838. godine, Osnovnu školu u Ramu, u opštini Veliko Gradište, pohađalo je 50-tak učenika.
Danas je u njoj samo jedan đak – Pavle Stevanović, jedino dete u školi!
Sama školska zgrada, tik uz staru tvrđavu na brdu iznad širokog Dunava, odaje duh nekih prošlih vremena. Podignuta 1999. godine, na mestu stare škole, izgleda više kao seoska kućica, a ne škola – kuhinjica, hodnik, prostrana učionica i dva toaleta (muški i ženski).
U njoj samo tri školske klupe i katedra. Podsećaju na još dva đaka koja su do prošle godine išla u ovu školu, ali su posle završenog četvrtog razreda, otišli na dalje obrazovanje u veliku i mnogo brojniju školu u Velikom Gradištu. Deca iz Rama, naime, u izdvojeno odeljenje u svom selu idu do četvrtog razreda, a potom starije razrede pohađaju u gradiškoj OŠ “Ivo Lola Ribar”.
“Pavle je ove školske godine ostao sam, ali to mu nije nikakav problem. Nije mu čudno, ni neobično, on voli da bude u centru pažnje”, objašnjava mlada učiteljica Maja Marinković i pomoćna radnica (popularno tetkica) Biljana Sekulović.
Učiteljica Maja sa 25 godina ima već dve godine staža, a od septembra je jedina učiteljica jedinog đaka-trećaka Pavla. Nju iz susednog sela rodbina svaki dan dovozi na posao, pošto autobusa nema, a ni Maja još nema auto. Nema ni ambicije poput većine svojih vršnjaka da “napusti brod koji tone” i odseli se u Beograd ili inostranstvo, kao većina mladih iz ovog dela Srbije.
I tu leži razlog zbog kog je Pavle jedino dete u školi, celo mesto naime napuštaju mladi ljudi, koji zbog nedostatka posla odlaze da sreću pronađu negde drugde.
Maja je za Mondo kazala da joj je jedino bitno da ima posao i ne žali se zbog uslova u kojima radi. “Drugačiji je osećaj raditi s jednim đakom. Prilagodjavamo nastavu njemu, individualizujemo je. Radimo tempom koji njemu odgovara. I fizičko radimo – kada je lepo vreme idemo napolje i dobacujemo se loptom, a kad je zima ovde radimo vežbice”, objašnjava Maja plan i program u ovoj neobičnoj školi.
“I sledeće godine Pavle će biti sam, a kada on završi treba da dođu još dva prvaka”, nada se učiteljica, koja, iako mlada, ne deluje nimalo popustljivo.
Pavle je još otkrio i da ne zna šta znači kada neko digne dva prsta, kao ni zbog čega postoji školsko zvono, ali sigurno zna jedno – da mu nedostaju vršnjaci.
Zato se i raduje polasku u veću školu.
I “tetkica” Biljana priča nam šta su njena zaduženja. Ne razlikuju se mnogo od onih u ostalim školama, ali postoji jedna razlika, ona loži dve peći od kojih je jedna u učionici, a druga u kuhinji.
Kaže da ni pijaće vode u mestu nema, pa Pavle u školu donosi sopstvenu užinu i zalihe vode.
“Slabo se rađaju deca ovde, u celom selu je još četvoro male dece koja nisu još stasala za školu”, otriva Biljana. “Malo je bračnih parova, jer je veliki broj njih otišao u inostranstvo. Ubija nas to što nema prevoza, autobusi ovde ne dolaze, a i u opštini Veliko Gradište nema posla”, kaže ova žena, koja sa suprugom izdržava sina srednjoškolca i pomaže ćerku koja je nedavno našla posao u Beogradu.
Ona dodaje da je problem i to što u Ramu ne postoji predškolski program, pa zbog toga neku decu roditelji već sa šest godina odvode u druge škole u opštini i tu ih kasnije upisuju.
“Ovo je nekad bilo ribolovačko selo, ali se zbog visoke cene dozvola za ribolov ljudi sve se manje time bave. Neki rade na kopu u Kostolcu i to je to. Većina je pobegla u inostranstvo”, razočarano priča Biljana.
Većina starije dece, srednjoškolaca i studenata, kaže, čak ni za raspust neće da dođe u selo – nema gde da se izađe, nema kafića.
“Selo jedino oživi u avgustu kad svi dođu iz inostranstva. Većina ih radi u Italiji i Nemačkoj, a dođu i za praznike – Uskrs, Božić i seosku slavu. Jedino tada ovde se čuje graja dece i vesela cika”, kažeć Biljana, koja ipak gaji nadu da će za ovaj kraj doći neka bolja vremena.
TPKNEWS/Mondo
