Na magistralnom putu M-24, 12 kilometara od Kučeva i 43 kilometra od Požarevca, pored pruge i na obalama reke Pek, smešteno je selo Sena. Na prvi pogled, njegova geografska pozicija deluje kao velika prednost, jer se nalazi između varoši i grada, omogućavajući stalnu cirkulaciju ljudi. Međutim, stvarnost je daleko od idealne.
Većina stanovnika ovog sela već dugo je na privremenom radu u inostranstvu, dok oni koji su ostali pretežno žive od poljoprivrede i malog preduzetništva. Nekadašnja četvororazredna škola odavno je zatvorena, prodavnicu nisu imali već pet godina, a selo nema ni organizovano odvoženje smeća, matičara, crkvu niti ugostiteljske objekte. O postojanju ovog mesta lokalna vlast u Kučevu seti se samo uoči izbora, kada se jedino i otvaraju vrata Doma kulture.
Tokom letnjih meseci, u selu nakratko ožive velelepne kuće čiji su vlasnici na privremenom radu u inostranstvu, ali nakon njihovog odlaska, Sena ponovo tone u tišinu. Preostali meštani svakodnevno se suočavaju s problemima koji su godinama ignorisani – nedostatak radnih mesta, loši putevi i mostovi koji su u stanju raspada. Predizborna obećanja o rešavanju ovih problema ostala su samo mrtvo slovo na papiru.
Najveći izazov s kojim se meštani suočavaju jesu dva mosta – jedan pešački i jedan putnički – koji se nalaze u katastrofalnom stanju. Gazišta mostova načinjena su od dotrajalih drvenih dasaka, a oni koji ih prelaze – bilo pešaci, bilo vozači traktora i automobila – svakodnevno rizikuju pad u reku. Situaciju dodatno otežava činjenica da pešački most svakodnevno koriste deca na putu do škole. Posebno zabrinjava podatak iz Republičkog geodetskog zavoda (RGZ) da su postojeći mostovi jednostavno izbrisani iz katastra, čime su meštani ostavljeni na milost i nemilost sudbini.
Lokalni put koji povezuje most sa zaseokom Smiljana prepun je udarnih rupa i ulegnuća, a meštani ga održavaju sami, koliko je to u njihovoj moći. Put je od ključnog značaja za svakodnevni život – preko njega se doprema hrana za stoku, transportuju poljoprivredni proizvodi, odlazi u grad po osnovne namirnice i dolazi neophodna pomoć.
Dodatni problem predstavlja i zagađenje reke Pek, u čije korito često dospevaju otpadne vode iz kineskog rudnika u Majdanpeku, dodatno ugrožavajući životnu sredinu i zdravlje meštana.
Građani sela Sena s pravom zahtevaju da lokalna vlast konačno prepozna njihov problem i preduzme konkretne korake u rešavanju infrastrukturnih nedostataka. Loše stanje mostova i puteva nije samo tehničko pitanje – to je pitanje bezbednosti i dostojanstva građana.
Dosta je privremenih rešenja i praznih obećanja. Vreme je da nadležne institucije počnu da rade svoj posao i obezbede osnovne uslove za život ljudima koji su odlučili da ostanu u ovom selu.
(Tpknews.com/@I.M.S.)
Gledam ovu školu kako je okružena rastinjem i drvećem i prosto mi je žao. Mnogi u toj školi su naučili prva slova, odatle krenuli u svet da ga stvaraju boljim. E, moj Mikiću i ti Ivane Hotelski zar vas nije sramota što svakog meseca podižete nezarađenu platu na bankomatu. Pitam se zašto opština ne pošalje one fiktivne ugovorce da koliko toliko srede zgradu i oko nje. Žalosno, veoma žalosno…
U tekstu se nekoliko puta navodi, da su meštani na privremenom radu u inostranstvu. Taj “privremeni” rad izmislili su komunisti, kada je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, prva generacija gastarbajtera otišla u inostranstvo. Tu frazu su koristili da bi se opravdali pred narodom, zašto ljudi iz njihovog “komunističkog blagostanja”, odlaze kod kapitalista, da ih “iskorišćavaju”. Niko od te prve generacije nije radio privremeno u inostranstvu, već je tamo ostao do penzije. Mnogi su poveli i decu sa sobom, neki su dobili decu u inostranstvu, a veliki broj dece koja su ostala kod babe i dede u Srbiji, odlazila su posle završenog školovanja kod roditelja u inostranstvo. Prema slobodnim procenama, od Austrije do Australije rasuto je oko 5 miliona Srba, uključujući i one koji imaju državljanstva država u kojima žive i rade. Ja sam druga generacija u Austriji, a u Beču su mi rođena deca i unuci. Da zaključim, niko od nas nije na “privremenom” radu u inostranstvu, već na stalnom. Neki će doći u Srbiju kada odu u penziju, neke će da dovezu u drvenom kaputu sa nogama napred, a neki će da ostave kosti u belom svetu. Žalosno, ali istinito.