U Golupcu, granica između javnog interesa i lične koristi odavno je obrisana. A na čelu te parade, raspop Mijović, čovek koji sve može, sve zna i nikome ne odgovara.
U Golupcu, varošici na obali Dunava, odavno se zna – što ne može zakon, može raspop Mijović. Ovaj lokalni „guru za sve poslove“ već godinama uspešno balansira između državne funkcije, privatne ordinacije, porodičnih veza i biznisa sa opštinom. I sve to pod plaštom moralne vertikale i javnog službenika.
Malo mu je, kažu upućeni, što u opštinskoj kancelariji provede tek pola godine, dok ostatak radnog vremena „odrađuje“ u svojoj privatnoj ordinaciji, uredno registrovanoj, na ime penzionisanog lica. Samo po toj osnovi, Mijović praktično poklanja sebi 169 radnih dana godišnje, odnosno više od šest meseci odsustva sa posla. Naravno, plata mu redovno stiže, oko 720.000 dinara godišnje iz opštinskog budžeta, što znači direktno iz džepa građana Golupca.
Ali to je tek početak. Raspop je, kao pravi majstor sistema, sve konce vešto povezao unutar porodice i kumovskih veza. Njegova supruga i bliski srodnici raspoređeni su na rukovodeća i „dobro potkovana“ radna mesta. Šurak? Naravno, i on je „namiren“. Prima platu u javnom preduzeću “Tvrdjava Stari Grad“, ali sedi u prostorijama Turističke organizacije Golubac, ili, kako se često viđa, na svojoj ekonomiji.
Tu nije kraj. Privatni interes i javni budžet u Mijovićevom slučaju funkcionišu kao jedno telo. Šurak je preko svoje male trgovine uspešno „prodao“ opštini traktor za košenje fudbalskog igrališta, kao i velike količine alata komunalnom preduzeću. U lokalnim krugovima se govori da to nije sve, jer trag novca vodi i dalje, ka nabavkama koje nikada nisu transparentno prikazane.
Da bi sve bilo kompletno, u lokalni fudbalski klub ugurao je i svog sina, gde se, prema svedočenjima iz samog kluba, već odavno prave „kombinacije i nameštanja“. Snaja, s druge strane, dobila je priliku da iz kafe-bara pređe u javnu ustanovu, najpre „školovana“ za sanitarnog tehničara, a potom zaposlena u Zavičajnom muzeju Golubac. Diskretno i bez buke – daleko od očiju javnosti, ali u srcu varošice.
Kada se sve sabere, porodična mreža, duple funkcije, poslovi sa opštinom i korišćenje budžeta kao privatnog računa, ostaje samo pitanje – da li iko u institucijama vidi ovu šemu?
Jer, isti taj raspop Mijović u vreme pandemije COVID-19, dok su građani Golupca strahovali za zdravlje i egzistenciju, nije oklevao da „zaradi suve novce“ na njihovoj muci, u vreme vanrednog stanja i potpune mobilizacije.
Danas, kada se pogledaju imovinski listovi, računi i objekti koje je stekao za vreme „predsednikovanja“, jasno je da Golubac ima svoj lokalni simbol korupcije, nepotizma i moralne propasti.
Ako iko u ovoj državi još ima volje da proverava, državni organi bi mogli da počnu upravo od njega.
(Tpknews.com/@Mile Sova)
Najgora ološ živi u Golupcu. Narod bez kičme, obraza i časti a bogami i bez mozga. A što se tiče Mijovića šteta što će i on u grob isto ko siromah bez ičega. Pare se potroše a prokletstvo ide do 9 kolena.