Iza opšteg haosa koji je u sredu uveče zahvatio Srbiju stajalo je uplašeno lice Aleksandra Vučića – lice lidera koji je odavno izgubio ono što ga je držalo na vlasti – strah i slepu poslušnost svojih podanika. Dok su ulice Beograda i drugih gradova gorele od sukoba, vatrometa i suzavca, predsednik se, okružen prstenom policije i „ekipom sa druge strane zakona“, dva puta javio iz centra prestonice.
Njegove poruke bile su sve osim liderstva. Umesto staloženosti – nervoza. Umesto autoriteta – vapaj. Umesto mase pristalica – šačica ljudi koja više liči na logistiku jedne kriminalne organizacije nego na političku podršku.
Vučić je, kako sam priznaje, izabrao da bude „sa narodom“ umesto „na plaži sa kamenčićima“. Ali narod sa kojim se pojavio bio je samo filtrirani kadar lojalnih i uplašenih stranačkih aktivista – oni koji još veruju da im poslušnost donosi politički kiseonik.
Njegova poruka „pred nama su ozbiljne promene“ zvučala je kao pretnja onima koji su ga počeli napuštati. Funkcioneri SNS-a, nekada spremni da stoje satima na suncu ispred stranačkih prostorija, sada masovno biraju luksuzne destinacije i bežanje od nepopularnog lidera. Strah u njegovim očima, međutim, nije od opozicije – već od unutrašnjeg raspada sopstvene piramide moći.
Ono što je usledilo bilo je otvoreno demonstriranje sile.
U Novom Sadu, iz prostorija SNS-a u Stražilovačkoj ulici na građane su bačene baklje i ispaljen suzavac. U sukob se umešala i vojska – saopšteno je da je sedam vojnika povređeno, a jedan zastavnik pucao u vazduh „radi zaštite kolega“. Činjenicu da su tokom ispaljivanja vatrometa u pravcu ljudi ugroženi životi demonstranata – niko iz vlasti nije smeo ni da pomene.
Na Novom Beogradu – suzavac kod starog Merkatora. U Nišu – brutalno prebijanje studenata i korišćenje biber spreja. Slične scene viđene su širom zemlje: kordoni, pendreci, dim i povici. Sve pod firmom „čuvanja reda“.
Vučić je poslednje televizijsko uključenje izveo sa ivice Pionirskog parka, dok su režimski mediji vanredno prekidali program da bi njegov glas odjeknuo. Rečenica: „Večeras sam sa narodom koji čuva svoje i ne dira nikoga“ delovala je cinično dok su par stotina metara dalje batine i suzavac terali građane iz centra grada.
Ono što je ta noć pokazala, jasnije nego ikada, jeste da ova vlast nema više kontrolu – ima samo golu silu. A sila, kad se jednom otme, retko staje.
PUCANJE KULISA
Nema više „predsednika svih građana“. Nema ni stvarne političke partije – SNS danas više liči na organizovanu mrežu ljudi koji bi u uređenoj državi već odavno odgovarali pred zakonom. Vučić to zna, a zato se i pojavio tamo gde nije morao – da iznutra kontroliše pukotine koje mu se šire pod nogama.
Strah se više ne krije. Sve ga se manje plaše i sve manje ga poštuju čak i oni kojima je omogućio da žive od politike. Ostali su mu samo kriminalci, a od njih se nikada ne gradi stabilna vlast.
U noći kada je Srbija videla koliko je slab – Vučić je, paradoksalno, uradio ono čega se najviše plaši: pokazao lice uplašenog čoveka.
(Tpknews.com/@Mile Sova)
Sila Boga ne moli ali Bog silu ne voli. Polako počinje Božija kazna. Prvo se Vučiću raspada imperija, ledja mu okreću skoro svi i na kraju Božiji završni udarac totalni gubitak razuma i doživotni zatvor. Hteo je da izigrava Boga e pa osetiće itekako Božiju kaznu.