Još jedan život je izgubljen. Još jedan mladić, tek 18 godina, više nije izronio iz vode. I još jednom – nadležni ćute.
Jučerašnji dan obeležila je teška tragedija na Srebrnom jezeru. Osamnaestogodišnji mladić je ušao u vodu, ali više nikada nije izašao. Građani su slučaj prijavili nešto posle 17 časova. Policija, Hitna pomoć, potom i ronilačke jedinice – sve je stiglo, ali prekasno. Potraga još uvek traje. Život – nepovratno izgubljen.
Ovo, nažalost, nije izolovan slučaj. Ovo je obrazac, sramotan i ponavljajući. Svaka godina – isto. Nekoliko života manje. Nekoliko porodica više u crnini.
Najpoznatije i najposećenije kupalište u istočnoj Srbiji – nema spasioce! Apsurd je potpun kada shvatimo da Akvapark na Srebrnom jezeru ima spasioce, ali samo par metara dalje, na samoj prirodnoj vodi – nema nikoga ko će reagovati u prvim kritičnim minutima.
Zar je tobogan važniji od ljudskog života?
Srebrno jezero je pod upravom lokalne samouprave. Ko je odgovoran što nema organizovane službe spasilaca tokom sezone, iako se zna da je ovo područje izuzetno frekventno, pogotovo vikendom? Da li neko iz Opštine Veliko Gradište misli da će problem sam od sebe nestati?
Građani već godinama ukazuju na isti problem. Veliki broj mladih iz Gradišta i okoline bio bi spreman da radi kao spasilac – ali nema konkursa, nema organizacije, nema političke volje. Nema ničega, osim – tišine. I sahrana.
TRAGEDIJA KAO SISTEMSKI PROPUST
Ne možemo više da ovakve nesreće nazivamo “nesrećnim slučajevima”. One su posledica nečinjenja, neodgovornosti i ignorancije. Koliko još mladih života mora biti izgubljeno da bi se angažovalo nekoliko obučenih ljudi koji bi stalno bili na obali, spremni da reaguju?
Ljudski životi ne smeju zavisiti od sreće ili od brzine dolaska ronilačke jedinice iz Beograda. Prve minute su ključne. A mi tih prvih minuta – nemamo.
(Tpknews.com/@Ivan Č.)
