Otkrića o milionskim donacijama iz manastira Tumane u kase Srpske napredne stranke (SNS) predstavljaju ne samo finansijski, već i moralni skandal epskih razmera. Ako se ispostavi tačnim da se milostinja vernika, novac od sveća, ikona i „dobrovoljnih priloga“ sliva direktno u političke fondove, onda više ne govorimo o zloupotrebi vere, već o sistemskom poniženju duhovnosti zarad političkog opstanka.
Srpska pravoslavna crkva (SPC) i režim očigledno više ne znaju gde prestaje hram, a gde počinje stranačka kancelarija. Perfidna simbioza vlasti i Crkve, cementirana parolom „ko je za Vučića, taj je za Boga“, briše poslednje granice između svetog i profanog, između vere i manipulacije.
Ako se zaista iz manastira iznose milioni evra u gotovini i prelivaju u crne fondove SNS-a, onda SPC više nije samo duhovna institucija, već direktni partner u političkom kriminalu. Vernici, koji pale sveće i ostavljaju dinare u kovčežiće „za manastir“, veruju da ulažu u spasenje. A zapravo finansiraju sendviče, autobuse za mitinge i produkciju lažnog oduševljenja pred kamerama.
To je svetogrđe. To je izdaja poverenja običnog čoveka, koji poslednji dinar daje Crkvi – a onda ga vidi na televiziji, kako iz prvog reda „aplaudira“ Vučićevim govorima.
Zakon jasno definiše Srbiju kao sekularnu državu. Crkva bi trebalo da bude odvojena od države. Ali u praksi, SPC i SNS funkcionišu kao političko-finansijski savez, u kojem se oltar koristi kao govornica, a hram kao bankomat.
Crkva zauzvrat dobija privilegije, zemljišta, poreska oslobađanja i gradnju hramova javnim novcem. Vlast dobija psihološku kontrolu nad masama i legitimitet u narodu. Rezultat? Kleropolitička diktatura – u kojoj je kritika Crkve blasfemija, a kritika vlasti izdaja.
Manastir Tumane postaje simbol tog izopačenja – mesto gde se vera koristi kao političko oružje, a novac umesto pomoći siromašnima odlazi u džepove stranačke mafije.
Ako se ispostavi da su milioni evra iz Tumana išli direktno u SNS, to nije samo krivično delo – to je duhovni zločin protiv naroda.
Ali gde su tu nadležni organi? Gde je Poreska uprava, gde Agencija za borbu protiv korupcije, gde tužilaštvo? Odgovor je jednostavan – nigde. Jer su deo istog sistema. Sistema u kojem je SPC nedodirljiva, a SNS svemoguća. Hoće li SPC demantovati? Ili će ćutanjem potvrditi? Hoćemo li ikada imati nezavisnu istragu o pranju novca u crkvenim fondovima? Da li vernici žele Crkvu koja služi partiji, a ne Bogu?
Dokle god narod pristaje da se moli pred političkim idolima i ćuti dok mu se vera pretvara u oružje kontrole – biće saučesnik u sopstvenoj propasti.
Tumane je ogledalo Srbije – svetinja koja je pretvorena u partijsku kasicu-prasicu. A dok se iz kovčežića umesto nade izvlače milioni za Vučićeve mitinge, postavlja se pitanje – koliko smo daleko od toga da oltar i partijski bilbord postanu jedno te isto?
Ako je vera postala alat kontrole, a Crkva produžena ruka režima – onda smo izgubili ne samo demokratiju, već i duhovni kompas. Srbija ne sme postati zemlja u kojoj se na krstu ne nalazi Hrist, već lik lidera partije.
Jer kada Bog postane deo političke kampanje – tada ni vera ni država više nemaju smisla.
(Tpknews.com/@Đakon Bojan Jovanović)
Toliko ovaca pa mora biti i dosta vune. Šišanje naroda koji traži utehu i spas prestaće kada Bogu dozlogrdi pa sravni sa zemljom krvopije u mantijama.
Zbog ovakvih monaha i popova, želeo bih da se na vlast ponovo vrate komunisti, koji su ih jahali i brijali na suvo.
Naravno da nije u redu, ako je istina, ali baš da su milioni u pitanju ne verujem.