Umereno planinska klima, šapat vetra, miris šume, šljivici, nepregledna polja livada, proplanci, čisti i bistri potoci, plavetnilo neba – u nestvarnim lepotama krajolika opstaju ušuškana bajkovita naselja: Bukovska, Bukovska Reka, Ceremošnja, Ravnište, Plavčevo i Tupanaska.
Ovde možete videti velelepne kuće, impresivne vrhove i vidikovce, pojesti najukusnije jagnjeće pečenje, sir i kačamak i ubrati vrsne primerke gljiva kojima obiluju okolne šume, proplanci i livade. Ovom delu opštine Kučevo Bog je dao sve što je potrebno za normalan život: pećine Ravništarka i Ceremošnja, arheološko nalazište Arsin grad, vodopad Siga i najviši vrh ovog dela Srbije – Fik.
Nekada su sva ova sela imala dobro snabdevene prodavnice mešovitom robom, otkup stoke i poljoprivrednih proizvoda, fudbalski klub i kafane. Proplanke su krasila stada ovaca i goveda, vredni ljudi su obrađivali svoja imanja, a nije bilo kuće da neko iz nje nije bio zaposlen u lokalnim fabrikama u Kučevu. Međutim, ono što je priroda darovala, lokalna vlast je svojom nebrigom oduzela. Meštani su primorani da napuste svoja vekovna ognjišta u potrazi za boljim životom. Stalno kuburenje sa putnom infrastrukturom, ukidanje otkupa žive stoke i ostalih poljoprivrednih proizvoda, kao i nedostatak radnih mesta u Kučevu, naterali su mnoge da posao potraže na gradilištima i u fabrikama Austrije, Švajcarske, Italije, Češke i Slovačke.
Danas se ceo kraj sveo na svega jednu prehrambenu prodavnicu u selu Bukovska. Osnovna škola u Bukovskoj i njena područna odeljenja u Bukovskoj reci i Ceremošnji imaju sve manje đaka i opstaju samo zbog razdaljine i nemogućnosti da deca pohađaju nastavu u Kučevu ili Neresnici. Kulturno-umetnička društva odavno ne postoje, a nekadašnji folkloraši u autentičnim nošnjama, sa pastirskim psima i bušinom u rukama, ostali su samo uspomena na slavne dane “Homoljskih motiva”.
Politika nije zaobišla ni ova sela, a ono malo ljudi što je ostalo uglavnom podržava vladajuće stranke, neretko i bez pravog razloga. Opština Kučevo nema jasnu strategiju za revitalizaciju ovih naselja, iako među lokalnim funkcionerima ima i njihovih predstavnika, uključujući i zamenicu predsednika opštine. Uslovi za život postaju sve teži – nezaposlenost, nedostatak razvojne politike, loš zdravstveni sistem i siromaštvo nastavljaju da podstiču iseljavanje.
Većina asfaltnih puteva je u rupama, a novih deonica nema ni na vidiku – sve se svelo na obećanja od izbora do izbora. Pećina Ceremošnja je voljom vlasti zatvorena za turiste više od deset godina, dok pećina Ravništarka trpi ozbiljne pretnje urušavanjem zbog kamiona koji prevoze kamen iz lokalnog kamenoloma. Novi dom kulture u Ravništu, koji nema upotrebnu dozvolu i ugrožava bezbednost, uzurpirao je suprug zamenice predsednika opštine za potrebe lovačke sekcije kojom rukovodi.
Nekada su ova naselja bila ponos Kučeva, njegov izvor prihoda i glavni resurs. Danas ljudi odlaze, a bez ljudi se ne može. Politika opštinske vlasti za očuvanje sela je besciljna, bez ikakvih konkretnih mera. Sve se svelo na organizaciju “Miholjskih susreta sela” i prazna obećanja. Vlast se seti sela samo pred izbore, dok demografska situacija postaje sve alarmantnija. Krajnje je vreme za hitne mere, jer je spasavanje sela daleko važnije od izgradnje sportskog centra u Kučevu vrednog 10 miliona evra. Ako se ovim tempom nastavi, za nekoliko godina opština Kučevo neće imati nijedan sportski klub – pa se postavlja pitanje: za koga će taj centar uopšte biti izgrađen?
(Tpknews.com/@I.M.S.)
Potvrdjujem da je sve ovo tacno. Predsednik opstine dolazi kod nas samo kad mu trebaju glasovi. Zamenica predsednika je iz Plavceva i osim sto se pravi vazna drugo nista ne zna. Sto bi rekao nas narod prava guskica
svi predstavnici tih sela su svojevremeno podržavali svaku…aaallliii svaku vlast – i to je prosto tako, opšte poznato stanje i vekovno nasleđe, prva i osnovna karakteristika mentaliteta lokalnog stanovništva…
oni pojedinci kojima takve vlasti nisu odgovarale su trajno odlazili ili se privremeno selili, a kako se stanovništvo osipalo tako su i preostali simpatizere tih vlasti ostajali u sve nezavidnijem položaju i okruženju
jedinu korist iz ovakvog stanja, nekada kao i sada i dalje imaju samo lokalne kabadahije koji za sebe nemilice grabe sve preostale resurse, i to uz pomoć preostalih duhom siromašnih inferiornih individua koje nemaju savest ni kapacitet da shvate sopstveni podređeni položaj i opštu situaciju u kojoj se nalazi društvo, lokalna zajednica, a na kraju krajeva i oni sami