Sela u Srbiji imaju budućnost, ako u njima ostanu ljudi, ako dobiju podršku države i ako postoji vizija razvoja – poručio je ministar za brigu o selu Milan Krkobabić tokom posete opštini Golubac. Zvučna izjava, protkana optimizmom i šlihtom državne politike, a izgovorena u sredini u kojoj realnost demantuje svaku reč.
U selu Braničevo, ministar je obišao radove na renoviranju Doma kulture, projektu finansiranom kroz konkurs njegovog Ministarstva. Planirano je da se zameni krov, stolarija i uredi unutrašnjost – sve sa ciljem da objekat ponovo postane kulturno i društveno žarište. U teoriji, zvuči kao oživljavanje sela. U praksi, to je fleksanje “uspeha” državnog projekta u mestu gde je pošta pred zatvaranjem, banka više ne postoji, a mladi masovno beže.
Aleksandar Đukić iz opštine Golubac, koji je „donedavno“ živeo u Braničevu, izjavio je da će se konačno ponovo imati gde odigravati predstave i sportske događaje. No, ono što niko ne pita jeste: ko će biti publika? Da li se kulturni život zaista vraća, ili je ovo još jedan objekat za partijske slike i lokalnu samoreklamu?
Krkobabić je obišao i jednog od devet preduzetnika koji su dobili podsticaj za razvoj privrednih aktivnosti u selima. Zanatlija iz Golupca, Nemanja Jović, uz pomoć državnih para nabavio je novu opremu za radionicu. I sve bi ovo bilo sjajno, da je program transparentan, da nije ograničen na unapred poznate dobitnike, i da ta sredstva zaista menjaju trend odumiranja sela. Jedan novi strug ne rešava probleme koji traju decenijama.
Predsednik opštine Golubac, kontroverzni „crnogorski raspop“ Nebojša Mijović, iskoristio je priliku da se i on slika i izjavi: „Drago nam je da možemo mladim ljudima dati vetar u leđa.“ U realnosti, Mijovićevu opštinu muči hronični manjak transparentnosti u raspodeli para, nepotizam i lokalno partijsko zapošljavanje. Mladi ljudi u Golupcu ne traže vetar u leđa, već – izlaznu vizu.
Poseta nije mogla da prođe bez pokazne vožnje minibusom, koji je kupljen sredstvima istog ministarstva i već dve i po godine pet puta nedeljno povezuje 11 sela sa Golupcem. Po rečima meštana, život je lakši – sada mogu da stignu do lekara, apoteke, banke (koje više nema), i pošte (koja je „na aparatima“).
„Sad se više ne osećamo zaboravljeno“, izjavio je Svetislav Životić iz obližnjeg sela. Iskrena rečenica koja samo potvrđuje – osećaj „zaboravljenosti“ je trajan, a jedan minibus ga ne rešava. Bez institucija, bez obrazovanja, bez privrede, selo je i dalje logistika za odlazak, a ne ostanak.
Ministarstvo se hvali da je opštini Golubac do sada upumpano 30,8 miliona dinara kroz razne programe. Kupljene su seoske kuće (četiri), podržana je jedna zadruga, i održani su “Miholjski susreti sela” – još jedna manifestacija kojom se prikazuje selo kao folklorna razglednica, a ne kao sistemski problem koji traži sveobuhvatnu reformu.
Iza te brojke od trideset miliona ne stoje nove fabrike, obdaništa, ili škole. Stoje propagandne manifestacije, simbolični projekti i beskrajni obilasci ministara koji poziraju pored zgrada, vozila i privrednika – retkih koji su se zadesili na pravom mestu u pravo vreme.
Suštinski problem leži u tome što se „briga o selu“ svodi na PR projekat, konkursne mrvice i obilaske. Dok ministri prolaze sa kamerama, iza njih ostaje realnost – prazne kuće, zapušteni objekti, nezainteresovani mladi, i politički rigidna opštinska uprava koja drži status kvo.
Selo Braničevo će dobiti novi krov na Domu kulture, ali ne i novu školu. Golubac će dobiti nova obećanja, ali ne i poštu. A Srbija će dobiti još jednu medijsku objavu o tome kako se nešto veliko dešava, dok se u stvarnosti dešava – odumiranje.
(Tpknews.com/@Mile Sova)
