SRBIJA U MALOM: Anatomija propasti jednog mesta – „Dragulj turizma“ bez banke i bankomata

U Braničevskom okrugu postoji mesto u kome ništa nije slučajno, a sve je moguće. Mesto gde se, na državnom nivou, izvode reklame i hvalospevi o dragulju turizma, sa idealnim vodama za jedriličare, planinare, šetače, džip reli vozače, ljubitelje srednjevekovnih utvrđenja, sa netaknutom prirodom nacionalnog parka (prodatog Kinezima), i manastirom, velikom svetinjom Hrišćanstva i Kapitalizma.

Mesto kao iz bajke, gde običan građanin mora 20 kilometara dalje kako bi podigao platu ili penziju, jer seoski bankomat u 90% slučajeva ne radi. Lokalna banka se zatvorila zbog nedovoljnog profita. Kapitalizam i turizam u savršenoj sprezi, a običan građanin ćuti, trpi i moli komšiju da ga poveze do najbližeg bankomata u susednoj varoši.

U istom mestu cveta turizam, ali strani turisti upravo od tog istog običnog čoveka moraju da čuju da ne mogu podići novac jer bankomat ne radi, a banke nema, pa ne mogu platiti ni prenoćište. Lokalni političari su „u interesu građana“ našli rešenje, ali ne otvaranjem filijale banke, već postavljanjem još jednog bankomata, i to u manastiru Tumane. Tu vernik, za svaki slučaj, može i sveću platiti beskontaktno karticom, uz amin Tumanka, asistenta virtuelne inteligencije lokalnih Pastira ovaca pravoslavnih. Verovatno će uslediti i postavljanje 5G repetitora mobilnih operatera kako bi bilo moguće plaćanje mobilnim telefonom, beskontaktno, u duhu vremena, a ne vere.

Analogija – porodica kao ogledalo sistema

Na nivou prosečne porodice, mala dela imaju veliki uticaj na propast turističnog mesta, gde se iz kanala izvlače ukradene školske ograde, gde vozači turističkog vozića piju dok prevoze decu, gde se konobarice preko noći pretvaraju u medicinske sestre, a višegodišnji zavisnici postaju doktori. Dobrodošli u zvanično i po statistikama nerazvijenu opštinu, simbol sistemske truleži.

Svi likovi dalje u tekstu su izmišljeni, i svaka slučajnost sa stvarnim osobama je figurativnog tipa. Ili nije?

Prle – kralj šume i lokalni „zaštitnik“

Glava porodice, Prle, lokalno poznat kao “drveni čovek”, u dobrim je odnosima sa osobom iz državne firme “Srbija šume”, koja mu, kako kažu meštani, javlja tačne informacije: ko je trenutno u inostranstvu i čija šuma je „slobodna“ za seču, bez nadzora gazde. Svoju šumu nema, a drvima raspolaže više nego pola ove varoši zajedno. Nije poznato da li ga zovu “drveni čovek” jer radi sa drvnim ogrevom, ili se svako veče udrveni u lokalnoj kafani.

Policija? Ni da ga pogleda. Dobri odnosi sa predsednikom opštine i glavnim za vanredne situacije, izvesnim Mangom, obezbeđuju mu diplomatski, drugarski i stranački imunitet. Nedavno su njih dvojica viđeni kako pokušavaju da ukradu ogradu sa lokalne škole. Kada su uhvaćeni, nastaje bajka – Prle je navodno ogradu samo “poneo kući da je ofarba iz čistog altruizma” a potom je vratio, kao novu, da okaje grehe i opere ukaljano ime.

Do skoro, Prle je bio vozač turističkog vozića kojim je, u vidno alkoholisanom stanju, vozio decu i turiste duž dunavske obale. Ipak, ni jedna prijava, ni jedno zadržavanje, kontrola od strane policije ili pretpostavljenih, jer, veza i poznanstva su zakon. Tako su ih navikli.

Tu se, međutim, pojavljuje i novi misteriozni detalj. Paragon blokovi prodatih karata za turistički vozić, jednostavno su nestali. Kao da ih je progutala magla, ili su ih pojele čuvene mušice, papadaći. Nekoliko dana kasnije, iznenada, refundirani su „po hitnom postupku“, ali niko sa sigurnošću ne zna, od strane koga. Da li je u pitanju bila turistička organizacija koja se pravi da ništa ne zna, kondukterka koja „samo radi svoj posao, za minimalac“, ili sam Prle, večiti kralj improvizacije i majstor lokalnih šema? Odgovor, kao i obično, ostaje između redova i šumskih staza. A Prle je nagrađen odlaskom u penziju kao najbezbolnijim rešenjem, samo da ga skinu sa platnog spiska, jer više nisu mogli da prikrivaju njegove javašluke.

Aca – Od višegodišnjeg studenta do “doktora”

Za Prletovog sina, Acu, kruže glasine da je latentni zavisnik i da nikako nije uspevao da završi studije medicine, gotovo 15 godina pokušavao je da diplomira, ali bezuspešno. A onda, preko noći, diploma. Prema rečima više izvora, ista je došla “iz pravca Kosova”. Nedugo zatim, Aca se zapošljava u Domu zdravlja, na mestu lekara opšte prakse. Nužda i sila zakon menjaju, a potreba je velika. I za kadrom, a i da se ispoštuje dil.

Međutim, problemi tek počinju. Kada nije pod dejstvom opijata, Aca je nervozan, konfliktan, odbija da daje upute pacijentima. da ih sasluša o zdravstvenim problemima, i ponaša se agresivno. Kada se, pak, „opušti (da, opuŠti)“ – u stanju je da satima saslušava starije pacijente, pričajući sa njima kao na psiho terapiji. Sa druge strane, nebrojano mnogo puta se uspavao za posao u prvoj smeni, te su pacijenti u čekaonici bili svedoci pozivanja od strane osoblja Doma Zdravlja, na njegov telefon, u pokušajima da ga probude kako bi se pojavio na poslu.

Kako je dotični počeo da radi u toj ustanovi, počeo je da se dešava i nestanak lekova koji se “papirološki duže” i strogo kontrolišu, i doveo je do postavljanja nadzornih kamera, ali kamere ne mogu da snime recepte koje Aca prepisuje “prijateljima” iz sveta zavisnosti. Mnogi se pitaju – zašto se baš kod njega leči dobar deo lokalne policije i poznatih prestupnika? Ubrzo nakon tih sumnjivih događaja, Dom zdravlja našeg turističkog dragulja postaje poligon za nove „bezbednosne“ eksperimente. Pod izgovorom kontrole nestanka lekova, koji je plasiran poštenom i vrednom osoblju, po ekspresnom postupku instalirane su sigurnosne kamere koje sada prate rad celokupnog kolektiva, pa i samih lekara. Zvanično, cilj je sprečavanje daljih „misterioznih“ gubitaka lekova koji se izdaju isključivo po receptu i nalazu psihijatra – lekova iz osetljive grupe poput bensedina, ksalola, zolofta i sličnih.

Ipak, u praksi, ove kamere snimaju mnogo više od onoga što bi smele. Snimci obuhvataju i pacijente u momentima kada primaju injekcije ili prolaze kroz medicinske procedure, čime se ozbiljno narušava njihova privatnost i dostojanstvo. Umesto poverenja i diskrecije, Dragulj Turizma sada ima digitalne oči koje sve vide, osim onoga što zaista treba da vide. Korupciju, javašluk i nepotizam.

Snaja Katarina – Od šanka do ambulante.

Prletova snaja, Katarina, bivša konobarica i redovna učesnica rejv žurki, takođe navodno sklona konzumaciji opijata, zaposlena je u Domu zdravlja odmah nakon što je počela da ispoljava ljubomoru prema mlađim doktorkama i medicinskim sestrama koje rade s Acom.

Zahvaljujući Prletovim vezama, snaja Katarina se našla na spisku zaposlenih, ne zbog stručnosti, već zbog neobjašnjivo efikasne porodične logistike.

Vlada – drugi sin, večito „na pauzi“

Prletov drugi sin, čovek preko 40 godina, nikada nije radio. Bivši zavisnik, i dalje živi u porodičnoj kući, a pretpostavlja se da prima neku vrstu socijalne pomoći koju koristi za kupovinu opijata koji bi mu pomogli da zaboravi na sve.

Često je viđen u društvu Stevana, bivšeg vozača doma zdravlja i lokalnog sitnog dilera poznatog među meštanima kao “Bojdžija” – titula za čoveka koji zna sve puteve do najjeftinije droge, više puta razblažene. Poznat i meštanima kao i lokalnoj policiji, te se postavlja pitanje kako je uopšte i zaposlen, kada ima kriminalni dosije a dobio je posao u državnoj instituciji?

Ubrzo nakon zaposlenja, Stevan biva ekspresno otpušten iz Doma zdravlja, i to ne bez drame. Naime, iako je, prema navodima više izvora, na direktora doma zdravlja vršen ogroman pritisak čak iz samog vrha političke partije na vlasti, odluka o otkazu ipak je morala da padne.

Razlog? Policija je, navodno, došla do saznanja da je Stevan koristio sanitetsko vozilo namenjeno transportu pacijenata na dijalizu, kako bi, bez ikakve kontrole, dopremao „robu“ iz većih gradova. Računao je na to da policija neće zaustavljati i pretresati vozilo s natpisom Dom zdravlja, a neko vreme mu je to i uspevalo.

Međutim, kada su čak i lokalni policajci procenili da ne mogu više da prećutkuju sve glasnije priče i pogovaranja koja su se širila, ne od novinara I istražitelja, već od samih pacijenata koji su primetili neuobičajene rute i sumnjive situacije, Stevanov „poslovni aranžman“ doživeo je kolaps. U našem mestu iz teksta, međutim, i takvi padaju meko, sve dok znaju kome da se jave. A dotični priprema tužbe protiv Države zbog “neopravdanog” prekida radnog odnosa, koju će verovatno, po oprobanom receptu, građani iz svog džepa platiti, kroz poreze i takse.

Mama Vesna – Tišina u kući strave

Majka Vesna, Prletova supruga, penzionerka. Dane provodi u kući, daleko od svetla dana i još dalje od stvarnosti. Meštani tvrde da je psihički nestabilna, i ne krive je, ali porodica se time ne bavi, previše su zauzeti sopstvenim mutnim aranžmanima.

Nekada je, međutim, pokušavala da pronađe svoje mesto pod suncem. Često je započinjala poslove u lokalnim prodavnicama i trgovačkim lancima, nadajući se da će makar kroz skroman posao steći malo finansijske nezavisnosti, ili možda, da pomogne finansiranje zavisnosti sinova od opijata, a muža od alkohola? Ipak, gotovo svaki pokušaj završavao se otkazom, zbog manjka robe ili novca koji bi se, misteriozno, pojavljivao upravo u njenim smenama. Da li je po sredi bila želja da sama sebi kupi nešto lepo, ili da pokrije “ceh” u kafani koji je napravio njen nasilni suprug, ili da plati “crtu” koju su napravili njeni potomci? Možda je danak bio i petnaestogodišnje studiranje tada budućeg medicinara?

Sada, u penziji, sve se pretvorilo u tihu naviku, pre nekoliko meseci uhvaćena je u većem lokalnom supermarketu kako u torbu pakuje prehrambene proizvode bez ikakve namere da ih plati. Kada su je radnice zaustavile, Vesna je, kažu, reagovala drsko, gotovo prkosno, kao neko ko više i ne veruje da pravila I pravda važe za sve, očigledno naviknuta da se “gleda kroz prste”.

Da li je to bila sitna krađa iz očaja, ili tek nesvesni odraz godina zanemarivanja, niko sa sigurnošću ne zna. Neki meštani veruju da se kod Vesne razvila kleptomanija, drugi misle da je to njen način da, makar simbolično, povrati osećaj da ima nešto „svoje“. Jer u kući gde svako vuče na svoju stranu, Vesna je ostala sama, zarobljena između porodične sramote i sopstvene potrebe da ne bude sasvim nevidljiva.

Suština naše priče? Sistem ćuti – narod trpi

Sve ovo je samo vrh ledenog brega. Javne funkcije, državna služba, zdravstvo, bezbednost, sve je u rukama ljudi koji ne znaju, ne žele ili ne smeju da rade kako treba. A iznad njih, mreža veza, dilova, razmena usluga i ćutanja, i na kraju ucena. Za botovanje, kapilarni glas, za drugarstva iz davnih vremena.

Ako imaš pravog tatu, ne moraš da znaš ništa, diploma se kupi, posao se sredi, a zakoni ne važe, sve se toleriše, posledice snosi neki drugi čovek, po džepu, kroz porez.

Za one koji nemaju nikog, ostaje red u čekaonici, neizdata potvrda, ne zakazan termin, pogled s visine i sistem koji funkcioniše samo za odabrane, poslušne i podobne. Ali, nekada, njihov javašluk prevaziđe čak i ono što je stranka spremna da prećuti.

U mestu iz naše priče se vlast meri po broju prećutanih grešaka, a ugled po spremnosti da zažmuriš kada treba. Od predsednika opštine, koji se pita za sve, od dozvole za seču šume do konkursa za spremačicu u školi, pa do direktora Doma zdravlja, uglednog lekara koji je, paradoksalno, postao stub sistema koji toleriše nekompetenciju, svi su deo iste tihe mreže međusobnih usluga. Ruka ruku mije.

Zašto bi se iko sukobio sa Prletom i njegovima, kada njihova lojalnost znači mir u kući i glas na izborima? Tamo, granica između „sitne pomoći“ i „krupne veze“ odavno se izgubila, postala je samo još jedna maglovita linija na karti političkog opstanka, gde se nastavlja borba za svaki glas. A koliko je takvih na spisku lojalnih?

Porodica Prleta, sa svojom istorijom malih i velikih „snalazačkih“ podviga koji datiraju još iz burnih devedesetih, postala je simbol jednog mnogo šireg obrasca. To nije više priča o jednoj porodici, već o čitavom sistemu u kome se zloćudna veza između politike, institucija i svakodnevnog straha pretvorila u normalnost. I svi na to ćutimo.

U zemlji gde se sram ne meri po delima, već po tome ko te pokriva, mesto iz naše priče nije izuzetak – ono je ogledalo, Srbija u malom, Alfa i Omega. U njemu se reflektuje društvo u kojem moral ima rok trajanja, a pravda je stvar poznanstva i jačine ucene, usluge na zaduženju.

I dok jedni kradu drva, drugi kradu poverenje. Samo što se za prvo, povremeno, napiše prijava koja zastari, a za drugo, dodeli nagrada, “zaslužene penzije”, diplome za sina, posla za snaju, packe za kleptomana i socijalna pomoć.

(Tpknews.com/@Mile Sova)