Dok se prave žabe u Žabarima spokojno brčkaju po seoskim barama, u opštinskim vodama već dugo plivaju mnogo opasnije vrste – mali, ali žilavi aligatorčići. Nema ih mnogo, ali zato grizu precizno i uvek iz senke, i to bez potrebe da pitaju velikog aligatora iz Beograda za dozvolu.
Vikendi su im, pričaju upućeni, najdraže radno vreme. Jer tada se „poslovi“ obavljaju tiho, daleko od očiju radoznalih – kadrovske rokade, raspodela sinekura i privilegija, sve na brzinu, uz kaficu i bez svedoka.
Najnovija predstava odigrala se u Poštanskoj jedinici u Žabarima: fotelja upravnice pripala je Vesni Mladenović, do juče čistačici u MTS-u. Javnog konkursa nije bilo – nepotrebna papirologija samo smeta kad imate „posebnu bliskost“ sa Titovićem, sindikalnim maherom čija moć leži u jednom telefonskom pozivu.
Iznad njih – Aleksandra Lepojević, nova direktorka pošte u Požarevcu, koju zaposleni opisuju kao režisera ovog kadrovskog remek-dela.
Radnici pošte pričaju o pogoršanim uslovima i lošoj atmosferi, ali samo šapatom. Strah od odmazde jači je od želje za istinom.
„Ne smeta samo ko je došao, nego način na koji je došao. Pravila su pogažena, a mi opet plaćamo cenu“, kaže jedan od njih.
Opština Žabare odavno je poznata po lobiranju svega i svačega – od budžetskog mlevenja sitnih para do proguravanja višemilionskih projekata. Kulminacija godine? Dan opštine – posle koga, šeretski kažu meštani, „tri dana traje trežnjenje, pa se na posao i ne dolazi“.
Napisano i nepisano pravilo je isto: „Ćuti i radi, jer sutra će doći drugi – gori“. Funkcije se nasleđuju kao dedovina, vode se po ličnom nahođenju, a javni interes se gubi negde između predjela i dezerta.
I tu se priča širi. Renesansa je krajem XIII veka zapošljavala džinove. XXI vek, međutim, traži patuljke. Patuljke koji rađaju nove patuljke. Neko i Niko su odavno odlučili: stvaranje je zabranjeno, jedini zadatak je ludo se zabavljati, dok se radnik pretvara u poslušnog zombija koji ne misli. Jer ko misli – opasan je za sistem.
U eri apsolutne dominacije jednoumlja, poželjan je građanin bez duše, čipovan, poslušan, spreman da prihvati apsurd kao pravilo, a glupost kao meru istine. U Žabarima, svaki normalan čovek gubi kompas pokušavajući da razlikuje logiku od besmisla, istinu od laži, informaciju od dezinformacije.
I tako, dok se žabe brčkaju, aligatorčići režu trake novih fotelja, a intelektualno urušavanje postaje – lokalni brend.
(Tpknews.com/@I.M.S.)
