Dok Evropa nameće sve tvrđe ekološke standarde, Srbija konačno pokušava da se uklopi u igru velikih. Otvorena je javna rasprava o dva nacrta zakona koji bi trebalo da budu naš „štit“ pred Mehanizmom Evropske unije za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM) – instrumentom koji je već uzdrmao evropsko tržište.
Prvi nacrt predviđa taksu od 4 evra po toni emitovanog CO₂ i ekvivalentnih gasova, namenjenu domaćim proizvođačima. Na papiru, logika je jednostavna – ko zagađuje, plaća. Međutim, ključna caka je u tome da će taj plaćeni iznos naši izvoznici moći da odbiju od CBAM nameta prilikom izvoza u EU. Drugim rečima – plati u Beogradu ili plati u Briselu.
Oporezivanje neće biti „masovno“, već fokusirano na pet sektora koji gutaju energiju i izbacuju preko 57% svih gasova sa efektom staklene bašte u Srbiji – proizvodnja veštačkih đubriva i azotnih jedinjenja, cement, gvožđe, čelik i ferolegure, aluminijum, električna energija.
Na udaru će, dakle, biti najteža industrijska artiljerija – cementare, železare i elektrane. Prema zvaničnoj analizi, prosečan veliki emiter sa oko 250.000 tona CO₂ godišnje mogao bi da završi sa fakturom od milion evra poreza, svake godine.
Država je uvela zanimljiv mehanizam – od ukupnih emisija oduzima se tzv. „referentna emisija“, odnosno minimum koji se ne može izbeći ni najboljom tehnologijom. Plaća se, dakle, samo „višak“ zagađenja. Na ovaj način se industrija gura ka modernizaciji, makar deklarativno.
Najveći igrači, proizvođači struje, dobijaju i posebne pogodnosti. Ako najmanje 80% prihoda ostvaruju iz elektroenergetike, moći će da računaju na poreski kredit od 20% uloženog u mere za smanjenje emisija. Ali, plafon je postavljen – kredit ne može da pređe 80% ukupne obaveze.
Cilj drugog nacrta zakona je da zaštiti domaće proizvođače od damping konkurencije iz država koje nemaju nikakve ekološke takse. Porez će se odnositi samo na operatere sa dozvolom za emisiju GHG, a cilj je jasan – da se izjednače pravila igre na tržištu.
Suština – kome ide novac? Pravo pitanje više nije „da li ćemo plaćati“, već kome će Srbija plaćati. Od 1. januara 2026, kada CBAM u EU postaje punopravni zakon, srpski izvoznici svakako ulaze u obavezu. Ako Srbija ne uvede domaći porez, milijarde evra godišnje odlivaće se direktno u Brisel.
Uvođenjem sopstvenog poreza država pokušava da zadrži bar deo tog kolača u nacionalnom budžetu. Ali cena nije mala – industrija će morati da plati ceh, a pitanje je da li će ga, kao i obično, prebaciti na građane kroz skuplje proizvode i usluge.
ZELENI POREZ ILI NOVA RUPA BEZ DNA?
Javna rasprava je tek počela, ali jasno je da Srbija ulazi u novu ekonomsku realnost. Ovaj zakon nije samo o ekologiji, već o finansijskoj raspodeli moći između Beograda i Brisela. I dok vlast pokušava da ga predstavi kao šansu za zelenu tranziciju, ostaje gorak utisak – obični građani i privreda ponovo će platiti ceh, dok se država hvali „uspešnim usklađivanjem sa EU“.
(Tpknews.com/@I.M.S.)
Znači legalizacija trovanja,u prevodu trujte koliko hoćete uhapšenih neće biti.