Dok narod u dijaspori misli da Srpska pravoslavna crkva u Trstu postoji radi vere, duhovnosti i zajedništva – realnost je da se ispod mantije vrti klasičan korupcionaški biznis u režiji Zlatimira Selakovića i njegovog odborskog kartela. Dobro došli u „pravoslavni” Trst – po diktatu naprednjačkog modela!
Dok Srbi u Italiji veruju da davanjem donacija ili zakupom crkvene sale pomažu očuvanje srpske tradicije u dijaspori, u stvarnosti – pune džepove jedne male, ali dobro organizovane grupe koja je SPC u Trstu pretvorila u svoj lični biznis-projekat, i to bez fiskalnih računa, bez transparentnosti i bez trunke morala.
Na vrhu te piramide sedi Zlatimir Selaković, dugogodišnji predsednik Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu, koji je najnoviji mandat dobio uz pomoć “dizanja ruku” svojih vernih odborskih podanika. Nije potrebno puno da se primeti da je mehanizam njegove vladavine preslikan sa sistema Aleksandra Vučića – svi ćute, ćare se dele, a glas razuma se sistemski guši.
Najskandalozniji segment – koji nam prenose naši insajderi – odnosi se na izdavanje crkvene sale za proslave, našim građanima u Trstu. Cena nije mala, ali to nije problem. Problem je što se novac uzima „na ruke”, bez ikakvog računa, a zatim se na kraju godine fiktivno predstavlja kao „donacija” firmi bliskih ljudima iz odbora. Tako te firme skidaju troškove sa poreza, a keš se raspodeljuje u uskom krugu „svete alijanse”.
U pitanju je klasičan model pranja novca preko institucije koja bi trebalo da bude simbol poštovanja, vere i zajedništva.
SPC u Trstu raspolaže sa oko 2 miliona evra godišnje, što je dovoljno da se od crkvene opštine napravi prava mala privredna firma. Ali i tu nema srpskih izvođača radova – sve se prepušta albanskim firmama, koje ulaze u posao preko bliskih firmi ljudi iz odbora. Selaković i njegovi puleni dodeljuju održavanje objekata tri puta skuplje, a zauzvrat dobijaju procenat od Albanaca koji zaista obave radove.
Tako da u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Trstu – sve rade Šiptari, profitira tršćanska „sveta alijansa”, a Srbi koji sve to finansiraju – dobijaju po džepu i po časti.
GRADONAČELNIK TRSTA KAO POČASNI SVEDOK – ILI SAUČESNIK?
Posebnu senku na celu priču baca i činjenica da je gradonačelnik Trsta, Roberto Dipiazza, ne samo bliski prijatelj Zlatimira Selakovića, već i njegov redovan i počasni gost na tradicionalnom Spasovdanskom turniru u Trstu. Fotografije i izjave gradonačelnika iz prethodnih godina to i potvrđuju – osmesi, rukovanja, zahvalnice.
Da li je i on deo te „svete alijanse“ koja pod velom vere, prijateljstva i srpsko-italijanskog bratstva, omogućava da novac curi u privatne džepove bez ikakve institucionalne kontrole? Ili je sve to samo jedna lepo našminkana fasada za duboku šemu međunarodne mantijaške ekonomije?
KO ĆE ZAUSTAVITI OVO BEZAKONJE?
Dokle će crkva u Trstu biti paravan za šeme i reket, umesto utočište za pravoslavne vernike? Gde je srpska dijaspora da pita – ko troši novac u ime naroda i Boga, a u korist mafije?
Srpska crkvena opština u Trstu više liči na ofšor firmu sa ikonom, nego na instituciju vere. A Zlatimir Selaković – na čelu jedne prljave korporacije, čiji su akcionari sami sebe imenovali.
I to nije sve.
U narednim nastavcima, otkrivamo nove mehanizme vađenja para iz kase SPC u Trstu – od sumnjivih „građevinskih donacija“, preko fiktivnih putnih troškova, pa sve do ugovora sa članovima porodice crkvenog odbora.
Finansijska epitrahilj-mafija tek počinje da se odmotava…
(Tpknews.com/@I.M.S.)
A gde odlaze milioni iz Tumana?
Верујући људи би пре колебљивих морали знати да је људски век кратак да овоземаљска богатства нису на спасење. Родољубље је најузвишеније осећање. Мирна савест је највећи божији дар. Нека свак ради на свом усавршавању у врлини, ко револтира и растужује свога ближњег због похлепе далеко му лепа кућа и њега чека празан гроб колико год да отме исти му је домет